Док већина у Спољнополитичком одбору Европског парламента „цијени конструктиван приступ српске владе у односима са сусједним земљама”, дотле поједини посланици из тих земаља баш на тај приступ имају велике замјерке.
Толике, да би се могло закључити да ће нам комшије – судећи према броју и садржају њихових амандмана на предлог резолуције о напретку Србије у евроинтеграцији из пера известиоца Дејвида Мекалистера – бити чак најтврђи „орах” у ЕУ.
Упркос ставу Брисела да билатерална питања треба да се рјешавају ван Уније, хрватски посланици су затражили да ЕП захтијева измјену граница на Дунаву, проналажење свих несталих у рату у Хрватској, компензацију за припаднике хрватских оружаних снага који су прошли заробљеничке логоре, да Србија одустане од процесуирања оптужених за ратне злочине почињене у Хрватској. И да пут Србије ка ЕУ буде условљен рјешавањем тих спорних питања.
Мада нису отишли толико далеко, и посланици из Румуније, Мађарске, Бугарске, али и из Словеније, испоручили су бројне захтеве на српску адресу. Румуни, чија је земља почетком 2012. посве неочекивано блокирала Србију за статус кандидата, тражили су да се поправи статус Влаха, чланови мађарског Фидеса такође су истакли мањинске проблеме, као и бугарски посланик ВМРО.
Словенац Иво Вајгл затражио је да „аутономија Војводине не би требало да буде ослабљена”.
Због чега су сусједи најоштрији
Ако се, међутим, има у виду да су други у ЕП позвали, рецимо, на што брже отварање поглавља и поздравили предсједавање ОЕБС-у, поставља се питање због чега су сусједи најоштрији, посебно Хрватска, која је због сценарија билатералне блокаде и сама патила, јер је Словенија у њеном случају инсистирала да се ријеши питање Пиранског залива и штедних улога у Љубљанској банци.
Наши саговорници оцјењују да они – нарочито хрватски посланици, који су упутили и највише предлога за измену документа ЕП – то чине за унутрашњу употребу. Александар Попов, директор Центра за регионализам, мисли да, заправо, постоје двије димензије те приче. „Прва, приликом избора из Хрватске је у ЕП ушло највише десних кандидата.
Друго, иако је официјелни Загреб усвојио декларацију да неће блокирати сусједе, под притиском деснице, ипак полако одустаје од тога, па смо, не само од предсједнице Колинде Грабар-Китаровић, већ и од осталих њихових званичника, чули пријетњу да ће Србија бити блокирана”, каже Попов.
С друге стране, Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, каже да је то „нешто што се релативно очекивало”, а да је само појачано чињеницом да они, у потреби да у предизборној кампањи заобиђу економске теме, покушавају да пронађу спољне непријатеље, „а Србија се показала као добар кандидат”.
Заоштрена реторика из Хрватске највероватније ће остати на дневном реду. „Прави доказ за то видимо управо кроз амандмане у ЕП који се односе на билатералне проблеме са Србијом, а није било очекивано да ће као такви бити приграбљени у ЕП. Али, хрватски посланици напросто користе ЕП као позорницу да и даље воде неку врсту унутрашње кампање и борбе”, каже она и додаје да српски закон о суђењима за ратне злочине постоји годинама, а тек сада се појавила реакција.
А шта ако ови потези наших сусједа нису само њихови? Да ли је могуће да су они само „продужена рука” већих земаља у ЕУ? Док Попов не искључује могућност да се игра „дупли пас” и износи мишљење да ни блокада Македоније од стране Грчке, због имена, није случајна (јер је прерано добила статус кандидата и требало би је зауставити), дотле је Јоксимовићева изричита: „Њемци имају довољно својих инструмената да би некога користили на такав начин.”
Повезати регион
Пријетње европуту Србије стижу, подсјетимо, у вријеме када српски премијер покушава да „повеже” регион.
Наша саговорница сматра да су путовања премијера била „врхунски добар одговор на све оно што је дошло из Загреба у последње време, на заоштрену реторику и став који далеко да погодује помирењу, чиме је отворио и простор хрватској предсједници да може мало да ретерира у својим изјавама”, а Попов мисли да се влада „рационално понаша, покушавајући да према Бриселу покаже своју кооперативност”.
Такву кооперативност сусједи, очигледно, баш не показују, кад посежу за билатералним темама, што се у ЕУ не сматра добром праксом. „Желе да нагласе свој значај, да се у билатералним односима осећају мало надмоћније, што, рецимо, изненађује од Румуније, с којом нисмо имали баш никакве спорове”, мисли Попов, указујући да тај глас новопримљених чланица које имају потребу да показују „мишиће” суседима – јер фактички имају право вета у Европском савету – у ЕУ могу да амортизују, јер чланице морају да воде рачуна о целовитој политици ЕУ.
„Ако Њемачка, Француска или неке друге земље изврше притисак на ту земљу, она ће ипак одустати од такве политике”, увјерен је.
И Јоксимовићева мисли да наставак лоше праксе да отворена билатерална питања покушавају да се подигну на виши ниво, с намјером да се ријеше с позиције јачег у процесу евроинтеграција, не треба да забрине Србију.
„И овог пута смо видјели да Брисел није допустио да се таква намјера заокружи у оквирима бриселског простора, него очекује да ће та питања бити ријешена на сасвим другом нивоу”, закључује она.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
