Зашто коцка није бачена?
Пише: Драгана Зорић
У Петроварадину поред цркве Свете Петке, тачније испред ње, стоји билборд, прекрива половину овог здања и плакат је прво што угледате. Верске институције заборављене од стране својих чланова указују на пропаст једне културе, и њено потирање. Нема потребе латити се агресивнијих и застарелих алата попут спаљивања цркви, у савременом добу легалност окрутности наслија опада. Довољно је да један овакав плакат као виспренији, подмуклији метод претходи њеним зидинама. Са овог конкретног билборда осмехују се три девојке, лепе фолкерски, провокативне и насмејане. Слоган који прати слику гласи: „Три су за срећу“. Јасна нам је алузија и улога среће или несреће када говоримо о коцкању, оно што је упитно јесте шта се овде заиста продаје. Девојке вас својом сензуалношћу опчињавају и позивају да запливате њиховим водама, певуше вам као сирене Одисеју, додуше модерном какофонијом.. Како је ово година у којој је музичка индустрија погођена епидемиолошком ситуацијом и гласови ове три девојке, које се баве „певањем, не могу допрети до публике и остварити одређени профит, да ли су онда на продају њихова тела? Крије ли се иза ових плаката нешто злослутније од утаживања телесне пожуде?
Култура је све оно што служи човеку да олакша свој живот. Начине за то Фројд је писао можемо пронаћи у науци, уметности и опијатима, водећи се мишљу да читаво човечанство има само један циљ, а то је да пронађе срећу. Свако доба има своје културолошке пошасти, у нашем је то најезда броја кладионица, спојених са угоститељским објектима, и сада и „трећом срећом“, вољним пропагирањем проституције. Култура је и један програм складиштења ненаследних информација, чувања и преношења на потомство. Лотман ког парафразирам није рачунао на то будућем нараштају можда нећемо имати шта да пренесемо. Црква у запећку плаката евоцирала је сећање на приповетку „Први пут са оцем на јутрење“, Лазе Лазаревића. Дечак Миша води нас фрагментима својих успомена из детињства, спојених у лик оца и слику материјалне пропасти њихове породице. У мрачном собичку, након напороног радног дана, отац би се одавао својој страсти, карташким играма. Опис Митра који од патријахалног стуба породице постаје пресахла стабљика, беспомоћна да саму себе одржи у животу, покушавајући исти себи да одузме, тужан је, до тренутка када овај заблудели син не пође путем искупљења. Преко ноћи напушта свој порок, али не било које ноћи, ноћи у којој је уложио свој и опстанак својих ближњих. Лазаревић је у својој психолошкој приповеци приказао бездан у који је порок суновратио своје жртве, на материјалном и психолошком плану. Андрић нас у свом лику Милана Гласинчанина, из романа на Дрини Ћуприја, приближава лакоћи тог понирања јер оно почиње безазлено како би потом прерасло у ништавило. Милан је такође тражио своју срећу у мрачној задимљеној механи, али је одиграо на мосту своју последњу партију, са ђаволом самим. Уложено са овог света већ је било изгубљено, играо је сада за онај свет, у своју душу.
Дође ера у којој породица више није постојала ни као реч а камоли помисао.
Зашто мислим да коцка није бачена?
Упозерени сте да стижете пред Рубикон.
Дошло је време када сав кал друштва испливава на површину, зарад сопствене егзистенције. Као онај талог од кафе који случајно повучете са последњим гутљајем и намрштите се. Све чешће се мрштите, све чешће се освешћујете. Посредством њега стичете бистрину. Заћетак решења једног проблема јесте његово уочавање, кад ако не сад?
И како се Андрићево дело о ком сам писала завршава, ја ћу завршити мој текст тим погодним цитатом, о материјалним и духовним грађевинама остављеним нама.
,,Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити“.
Заиста, то не може бити.
Извор: Нови полис
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: