Зашто је важно слиједити истинску Његошеву Црну Гору

Пише: Јово Пејовић

Зашто је важно слиједити истинску Његошеву Црну Гору, одговор између осталог треба тражити у једном од одломака из путописа „Писма из Италије“ Љубомира Ненадовића, који свједочи да Његош није само поезија и само владиковање.

У цркви Светог Петра у Риму, коју сам стицајем околности посјетио 2015. године, као особита светиња чува се ланац којим је Свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом часне вериге.

Тај ланац се чува као светиње и стоји у ковчегу увијек под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима са великом пажњом, приноси га поклоницима, те га они клечећи, држећи руке прекрштеним, целивају. Када је калуђер принио Његошу ове вериге, он их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се колико су дугачке, рече:“Ала су га добро везали!“ Затим их врати калуђеру, који је од чуда једва могао запитати:“Зар их неће Ваша Светост целивати!“

Владика му полазећи одговори:„Црногорци не љубе ланце!“ Када је групи туриста водич између осталог цитирао ове ријечи, осјетио сам се поносним што долазим из Црне Горе. Данас је Црна Гора слијепи послушник великих западних сила која нема сопствени став ни по једном питању и чије одлуке у највећој мјери негирају оне вриједности на којима су изграђени темељи Његошеве Црне Горе.

Зато се поставља као логично питање, има ли у Црној Гори ико ко може зауставити колонизацију и десуверенитенизацију Црне Горе, која све више постаје протекторат великих сила и плијен локалних марионета које узурацијом власти узурпирају и наше право да суверено одлучујемо о нашој будућности? Недорасли да носе славу истинске Црне Горе наши политичари поданички извршавају налоге великих сила и бескрајно се гуше у глупостима.

Нема тог освајача који је кроз историју окупирао Црну Гору и спроводио терор над њеним грађанима пред којима власти у посљедњих 30 година нијесу клекнуле и тиме повриједиле све оне јунаке који су кроз историју дали своје животе за њену слободу.

У држави у којој је борба за слободу била преча од живота, опасно је његовати поданички дух, а посебно измишљати непријатеље тамо гдје их никада нијесмо имали и слијепо слиједити ултиматуме оних који голом силом дисциплинују свијет и прекрајају по својим аршинима.

Зато, када се присјетим која су нам понижења посљедњих тридесет и више година приређивале и дан данас приређују власти у Црној Гори, клечећи и љубећи скуте лидерима великих сила и њиховим чиновницима, запитам се да ли је остало у нама ишта од оне истинске Његошеве Црне Горе чији су преци у прошлости својим јунаштвом и мудрошћу много пута задивили свијет. И када смо били окупирани ми смо били слободни јер се никада нијесмо мирили са тим да нас бројчано и на сваки други начин јаче државе од нас присиљавају на подаништво. Величина једног народа се не мјери бројем становника, територијом и војном силом већ тиме колико поштује себе и колико је свој. Црна Гора је била у обавези да чува оне тековине које су у тешким временима извојевали њени најбољи синови.

Да би се вратали на тај пут, за почетак државне органе треба очистити од манипулатора, лопова, лажова, шарлатана и криминалаца, али прије свега од ништа људи. То је једини начин да спасимо Црну Гору.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: