Зашто је пред Кривокапићем лак избор

Ранко Кривокапић је пред тешким избором након којег ће га Црна Гора памтити као државника или још једног у низу политичких калкуланата. Он ће бити тај који ће преломити да ли ће се десити промјене у Главном граду или ће омогућити ДПС-у да и даље управља Подгорицом. Од тога неће зависити само политичка будућност његове и осталих партија него, врло могуће, и правац кретања овог друштва – да ли ће Црна Гора бити отаџбина пристојних људи или разбојника и послушника.

Предсједнику СДП-а је избор тежак ако гледа краткорочно, али веома лак и једини исправан ако има у виду дугорочни интерес Црне Горе – да заживи као држава за коју се декларативно залаже, држава са макар минимумом праведности у којој нема грађана првог и другог реда, а самим тим ни повлашћених грађевинара, трговаца, банкара, угоститеља, пољопривредника, адвоката, љекара, спортских клубова…

Кривокапићу је, ако се присјети својих порука са предизборних трибина од Подгорице и Бара до Бијелог Поља, Рожаја и Плава, у којима се снажније него икад окомио на стање у држави које креира врх ДПС-а, јасно да је добио гласове оних који траже промјене. Прије кампање је знао да постоји дио досадашњих гласача СДП-а који неће пристати на озбиљније дистанцирање од ДПС-а, па је, ипак, кренуо са жустром реториком. Очигледно је изгубио дио њих који су повјеровали Ђукановићу да он брани државу, а Ранко носи њихове гласове наводним противницима Црне Горе, али му је остало довољно. У случају да ДПС-у поклони Подгорицу, Кривокапић ће изневјерити оне који су 25. маја повјеровали њему.

Да формира власт у Подгорици са ДФ-ом и СНП-ом никада му није било лакше пошто су и они, за почетак, учинили довољно да постану прихватљиви за суверенисте из СДП-а – нема више националистичке реторике, на скуповима није било застава са српским грбом, ДФ води суверениста с почетка 90-их, а са њим су и јавне личности из реда бораца за обнову независности, међу којима и некадашњи лидер СДП-а Жарко Ракчевић. И док се можда стиче утисак да је опозицији само циљ да сруши ДПС, има и оних који прецизно знају у ком правцу Подгорицу треба развијати. То је Алекса Бечић убједљиво демонстрирао.

Тачно је да се СДП са ДФ и СНП не слаже око најважније спољнополитичке теме (НАТО), али је тачно и да је ријеч о формирању власти на локалном нивоу и да је Кривокапићев кандидат за градоначелника, Драган Богојевић, саопштио да НАТО није препрека савезу са ДФ-а и СНП-а у Подгорици. Уосталом, зар Ђукановић Србима из опозиције, а самим тим и противницима уласка у НАТО, није нудио да буду дио Владе?

Ризици слања ДПС-а у опозицију у Главном граду, осим што ће се до незамисливих размјера распламсати кампања против њега у полтронским гласилима, су бројни – Ђукановић ће све учинити да Кривокапићу поцијепа странку, настојаће да га изгура из власти у општинама гдје су заједно, покушаће вјероватно да и у Подгорици, као у Никшићу, купи недостајућег одборника… И наравно, на извјесним ванредним парламентарним изборима настојаће да миноризује СДП причом како су прешли у „антицрногорски блок“. Циљ ће му бити да, демагогијом како је он остао једини бранитељ државе, оствари апсолутну власт и за то ће искористити сва могућа средства, међу којима и ангажовање ноторних насилника и криминалаца. Како то изгледа, знају Подгоричани који су у недјељу, на примјер, гласали у Загоричу и на Конику.

С друге стране, на парламентарним изборима (који су реални тек на јесен, након самита НАТО-а када се буде знало да ли ће или не Црна Гора добити позивницу) СДП нема перспективу ако ДПС сачува у Подгорици јер ће јој тада и коначно окренути леђа они који још имају наду да може доћи до промјене власти без угрожавања црногорског идентитета и већих турбуленција. Врати ли се под окриље ДПС-а, завриједиће милост господара, бити на граници цензуса и полако се, понижен, селити у прошлост. А да има простора да расте показатељ је чињеница да се дио интелектуалаца и бирача, некада блиских СДП-у, овог пута окренуо ДФ-у и СНП-у зато што СДП-ПЦГ коалиција прије избора није хтјела да саопшти да неће са ДПС-ом чинити власт.

Може се, по узору на комшилук, претпоставити и каква би перспектива СДП-а и опозиционих групација на парламентарним изборима била када би прије тога у Главном граду саставили стручну, ефикасну и увјерљиву власт и када би на видјело почело да излази како су газдовале јавним ресурсима неке узданице ДПС-а, које су одједном почеле да се присјећају како су им свима ђедови били капиталисти и онда им оставили огромну имовину. Уз то, Ђукановић би остао без важне логистике, стотина функционерских мјеста…

Зато је питање само једно – да ли су Кривокапић и другови спремни за ризик и да ли имају храбрости да се супротставе монструму који је, како рече професор Јовићевић, спреман ама баш на све да би задржао власт. Без некога ко ће му изаћи на црту, тај монструм ће до задњега „бранити угрожену државу“ тако што ће настави да је разара, безочно расипајући и поткрадајући њено богатство. Ако то сада не учини Кривокапић, проћи ће године док се не појави неко други, само што је питање хоће ли имати што да брани осим елементарног права на слободу и достојанство.

Звучи апсурдно, али вођа СДП-а би слањем ДПС-а у опозицију помогао и тој партији јер би направио простор за њене функционере и припаднике који нијесу у пакту са ђаволом. Они, као и велики дио „војске“ ДПС-а на терену, немају склопости да се побуне јер им егзистенција зависи од тога колико су послушни и колико се претварају да не виде лупеже поред себе. Црна Гора, ако жели зрело напријед, мора да се ослободи својих крвопија.

Синови ове земље са подсмијехом су гледали своје џелате, убијеђени да нам монструми и њихова оновремена послуга не могу отети слободу. Сада само неко треба да заврти точак промјена.

Неђељко Рудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: