Зар је ово био живот? Па добро! Још једанпут: Ирвин Јалом о себи
1 min readПрекоревам себе због лажне пензије. „Колико 85-годишњих психијатара ради оволико као ја?“ Да ли и ја, као мој пацијент Хауард, настављам да радим како бих одагнао сенилност и смрт?“
Један од најбољих и највољенијих терапеута света, психијатар Ирвин Јалом, почасни професор на Универзитету Станфорд, у својој — како обећава — последњој књизи О себи — Прича психотерапеута (Психополис институт, Нови Сад 2017, превод са енглеског: Милан Ђуришић) каже да га таква самопитања штрецну, али да има читав арсенал одговора на њих.
„Још имам доста тога да пружим… Године ми омогућавају да боље разумем и утешим људе својих година… Ја сам писац и опчињен сам процесом писања, па зашто бих онда престао?
Да, признајем: хвата ме паника што долазим до овог последњег пасуса. Увек ме је у глави чекала гомила књига да их напишем, али више није тако. Када завршим ову књигу, сигуран сам да нема више књига које ме чекају. Пријатељи и колеге стењу када ме чују да ово кажем. Чули су то већ много пута. Али бојим се да је овај пут другачије.“
Књига О себи је аутобиографија човека који је толико учинио за психотерапију, и који и данас, како каже, одговара на бројне мејлове оних који би да му захвале, да чују његов савет или дођу на још једну терапију. Оголивши себе исто колико је годинама откривао тајне својих пацијената скривене у најмрачнијим деловима душе, Јалом нетипично за психијатре, као и у свему осталом што је радио, у књизи о себи признаје своје највеће слабости, чак и таштину, мисли које га море, проблеме са здрављем и губитак памћења који му најтеже пада у дубокој старости. Не прескаче ниједан детаљ из свога живота, па ни оне за које би многи „стрејт“ људи рекли да су компромитујући.
А може ли ико замислити Јалома као студента, касније лекара, оца, супруга, психијатра како пуши траву, испробава екстази, или на духовном путовању у Индију? Како се незграпно удвара супрузи Мерилин или као студента који је зарађивао дајући крв у болници (а покушао је и као донатор сперме, али неуспешно). Као дечак, и није се много бавио вером у себе.
Јалом открива како је, као студент медицине, схватио да ће, ипак, свету имати шта да пружи.
„Први део праксе из психијатрије на трећој години медицине имао сам у пролеће 1955, у Бостонској градској болници на одељењу за ванболничке пацијенте. Сваки студент медицине је имао обавезу да једном недељно прима пацијента током три месеца и да га представи на конференцији студија случаја са осталим студентима на пракси десетку чланова факултета, од којих су многи били страшни чланови Бостонског психоаналитичког друштва. Мој ред за презентацију је дошао након што сам се са пацијентом видео на, отприлике, осам сеанси, и глас ми је дрхтао док сам почињао. Био сам решио да не следим пример других говорника, који су користили формалну традиционалну структуру представљања пацијентове главне притужбе, историје проблема, породичне историје, образовања и формалног психијатријског испитивања. Уместо тога сам употребио оно што ми се учинило природним: испричао сам причу. Изражавајући се директно, описао сам осам састанака са Мјуриел, младом, витком, привлачном женом лепршаве црвене косе, сетних очију и дрхтавог гласа. Описао сам наш први сусрет, који сам започео рекавши да сам студент медицине који управо почиње своју обуку и да ћемо се виђати током следећих дванаест недеља. Питао сам је зашто је била принуђена да потражи помоћ на нашој клиници и она ми је тихо одговорила: ‘Ја сам лезбејка.’
Оклевао сам на трен, прогутао кнедлу и одговорио: ‘Не знам шта то значи. Да ли бисте ми објаснили?’
Она је то и урадила — рекла ми је шта значи ‘лезбејка’ и испричала како изгледа њен живот. Постављао сам питања како бих јој помогао да ми прича и рекао да се дивим њеној храбрости што тако отворено говори и да сам спреман да урадим све што је у мојој моћи да јој помогнем у току следећа три месеца.
На почетку следеће сеансе са Мјуриел, признао сам колико ми је било непријатно да покажем своје незнање. Рекла ми је да је наш разговор њој био ‘први такве врсте’. Ја сам био први мушкарац коме је открила истиниту причу о себи и да јој је управо моја искреност омогућила да буде отворена.
Рекао сам професорима на факултету да смо се Мјуриел и ја зближили, да сам жељно ишчекивао наше састанке, да смо разговарали о њеним проблемима с љубавницом на исти начин на који бисмо тако причали о било ком другом људском односу, да ме је сада често гледала у очи, да се враћала у живот и да је рекла како јој је жао што су нам преостале још само четири сеансе. На крају излагања сам сео, спустио главу и припремио се за тираду.
Али ништа се није догодило. Нико није коментарисао. После дуже паузе, др Маламуд, шеф катедре, и др Бандлер, еминентни психоаналитичар, сложили су се да је моја презентација сама рекла све што треба и да немају никаквих коментара. Један за другим, сви су дали сличне коментаре. Са састанка сам изашао забезекнут — само сам испричао причу која ми се чинила тако природна и једноставна. На колеџу и медицинском факултету увек сам се осећао невидљивим, али у том тренутку се све променило. Изашао сам одатле са осећањем да можда имам нешто посебно да пружим у овој области.“
Умео је да каже за себе да му је било непријатно када би му пацијент рекао да није имао озбиљних животних проблема. Али, као и сви остали, и Јалом има своје духове прошлости.
Радећи са пацијенткињом која је имала проблем са ћерком, чуо је како мајка каже за своје дете: „Желим да оде. Само желим да оде.“ Замислио је како је то његова мајка — која га је прогонила и по сновима и на јави — говорила о њему.
„Моја мајка је имала разлога да осети олакшање када сам са 22, заувек отишао из куће. Она никад није имала ништа позитивно да каже за мене и ја сам јој узвраћао истом мером… сећам се, кад год се нешто деси лоше, неко је морао да се окриви. Једно вече, када ми је било 14 година… док се отац увијао од бола, викала је на мене: ‘Ти си га убио!’
Још памтим мајчин оштри глас. Памтим како сам се скупио, парализован од страха и беса. Пожелео сам да се издерем на њу: ‘Умукни идиоткињо. Он није мртав.’ Преживео је. Те ноћи сам видео оца како прилази на корак до смрти и осетио као никад до тад, мајчин страшни бес и донео одлуку да јој затворим врата како бих се заштитио. Морао сам да се извучем из те породице. Следеће две-три године једва да сам разговарао с њом — живели смо као странци у истој кући…
Тата је био благородан, великодушан човек, чија је једина мана, тада сам тако сматрао, била помањкање храбрости да се супротстави мојој мајци. Мој однос с мајком је целог живота био жива рана, а опет што је био парадокс, њена слика ми пролази кроз главу скоро сваки дан. Видим јој лице: никада није спокојна, никада се не смеје, никад није срећна. Али, данас, када бициклом пролазим поред овдашње средње школе, о њој размишљам на други начин: помислим како сам јој мало задовољства морао пружити док смо живели заједно. Драго ми је што сам касније постао бољи син према њој.“
Мајка није једина његова суморна мисао.
„Одувек сам мислио да ћу умрети са 69, колико је имао мој отац када је умро. Од раног детињства се сећам да су се у мојој широј породици говориле две ствари о мушким Јаломовима: увек су били нежни и увек су умирали млади. Татина два брата су умрла од срца у педесетим годинама, а тату је скоро убио срчани напад кад му је било четрдесет седам. Када сам на медицинском факултету научио нешто више о физиологији и о утицају начина исхране на стање крвних судова, сместа сам заувек променио навике у исхрани и знатно смањио унос животињских масти у организам. Избегавао сам црвено месо и постепено прешао на првенствено вегетаријанску исхрану. Деценијама узимам статине, пажљиво пратим своју тежину, редовно вежбам и изненадио сам себе што сам поживео знатно дуже од шездесет девет година.“
Од те идеје смрти није бежао, напротив. Осим што га је прогањала у сновима (као и његова мајка), суочио се са њом у лечењу пацијената оболелих од канцера. „После више месеци проучавања и размишљања, дошао сам до закључка да ће суочавање са смрћу морати да буде фокус егзистенцијалистичког приступа терапији. Мислим да је тако због интензитета и универзалности страха од смрти али када се осврнем, не могу да одбацим могућност да је мој поглед можда неуравнотежен услед моје личне забринутости због смрти…
Често то овако формулишем: иако смрт као реалност може да нас уништи, идеја о смрти може да нас спасе. Она нас чини свеснима да, пошто имамо само једну шансу да живимо, треба да живимо пуним плућима и на крају жалимо што је мање могуће.“
Опраштајући се од читалаца на скоро четиристо страна, Јалом остаје терапеут, мудри гуру који је умео да споји филозофију и психијатрију у најбоље животне савете: „Увек пацијентима говорим да истраже своја жаљења и уверавам их да теже животу без жаљења. Када се осврнем на свој живот, не жалим за много ствари. Имам изузетну жену за животну партнерку. Имам дивну децу и унуке. Живео сам у привилегованом делу света, који краси идеално време, дивни паркови, мала стопа сиромаштва и криминала, као и Станфорд, један од најбољих универзитета на свету. И сваког дана добијам писма која ме подсећају да помажем некоме на другом крају света. И зато се Ничеов Заратустра обраћа и мени:
‘Зар је то био живот? Па добро! Још једанпут!’ (Фридрих Ниче: Тако је говорио Заратустра).“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: