„Записи из причања“ Мирослава Лукетића промовисани у Петровцу

У недјељу, 19.новембра у склопу програма Дана Општине Будва у Петровцу је промовисана књига Мирослава Лукетића Записи и причања. Организатор промоције, Народна библиотека Будве је уједно и издавач ове публикације објављене у августу ове године поводом двоструког јубилеја – деведесетог рођендана и шездесетогодишњице рада Мирослава Лукетића. У Петровцу су о књизи говорили др Предраг Зеновић и мр Божена Јелушић, саопштено је из ЈУ Народне библиотеке Будве.

Предраг Зеновић је говорећи о структури књиге Записи и причања у којој се аутор у првом дијелу појављује као главни лик, а у другом као приповједач да би на крају уступио мјесто приповједача унуку Луки истакао да је она „својеврстан омаж тези Ролана Барта да аутора нема, те да текст говори силином сопствене, унутрашње логике.

Записи из Русије, први дио књиге, према начину приказивања имају особину књижевности, а према предмету припадају науци. У Записима аутор мијеша књижевно-научне жанрове: аутобиографију, мемоаре и дневник мијењајући тон и ритам казивања стварајући јединствену приповједачку легуру. Предмет записа су животно и идеолошко стасавање младог Лукетића у Русији почетком друге половине XX вијека…

Историјски контекст 20 послијератних година промијениће слику свијета алии морално-идеолошки хабитус аутора. Идеолошка подијељеност и трагање тако опстајеи у свијести главног јунака који често са мање или више дистанце и критичности уочава погубност једног тоталитарног поретка, али не одустаје од идеје бољег и праведнијег свијета. Лисје Февр је рекао – Да бисте се бавили историјом, одлучно окрените леђа прошлости и почните да живите, јер наука се не прави у кули од слоноваче, већ од самог живота. Чини се да је у овом дијелу управо вриједност ауторовог доживљаја повијесног; управо у доживљају историје као садашњости, јер историја често јесте, како су показали француски аналисти, прича о нама и прича о данас. Друштва у којима се историја попут руских мундира са краја Записа продаје у бесцијење осуђена суна њено трагично понављање. Није зачуђујуће да је аутор политичко-филозофска питања изговорена мишљу младог човјека смијешта у контекст свог одрастања у једном од највећих политичких експеримената цјелокупне људске историје”.

У Ђедовим причањима се попут каквог етнолошко-археолошког музеја, налик Музеју невиности Орхана Памука ређају литерарни експонати: демижана, кројачки салон Напредак, Брод Карлота, Шугарела, кућа у Његошевој 4, вриједна винчерстерка и тајно кућиште којег више нема,“ истиче Зеновић додајући надаље да је „тајно скровиште по мом виђењу управо симбол ауторове поетике, његовог виђења књижевности и стварања: Ово кућиште је било једино мјесто гдје сам могао бити сам са собом, гдје ме нико не види, не чује, не контролише, гдје сам могао замишљати другачији свијет од стварности; свијет описан у сценама омиљених романа, гдје сам се могао поистовјећивати са јунацима тих књига, гдје сам могао машти давати крила, гдје сам у лудим годинама мисаоно стварао слике љепоте и љубави, гдје сам доживљавао врхунац задовољства пјесме над пјесмама. Скровиште је била моја тајна, моја слобода.

Аутор који је имао преслабашно, пребучно, или просто превелико срце да буде генерал, постао је на срећу својих читалаца – историчарем и писцем и своју слободу изборио ријечју. Животно искуство попут јаког фортунала који је кроз рупе у зидинама носио пијесак и камење пред праг Мирове куће доносило је аутору литерене мотиве и вјеру да су те приче не само спас од заборава, него и својеврсна реконструкција свијета. И опет Барт и његова мисао да текст је платно у који су увезани цитати настали у безбројним културним средиштима, тако се литерарно платно Мира Лукетића ткало богатством његовог животног искуства.

Паштровићи, бољшевизам, православље, интернационализам, историја Будве, Југославија, тако су увезани семантички слојеви кроз које аутор говори и којима даје смисао. У нашем граду и на његовој обали на којој је, како пише Лукетић, све мање јежева, лумпара, шкољки, грчког камена, а добра се размјењују неким другим валутама Записи и причања су готово бојни маневар да се из заборава отргне сјећање на један град, једно вријеме и његове људе,“ оцијенио је Зеновић.

Зато би се ово штиво могло читати и као бајка у којој се по диктату жанра о срећном крају, главни јунак враћа у свој родни град уз повик „Кочије, дајте ми кочије”; бајка у којој се приповиједа готово митски о доласку Петра I Петровића у Паштровиће и причом о благослову која га заувијек веже за породицу Лукетић уз дискретну сјенку Митровдана. Жанровско поигравања завршава се Мировим кратким причама, те научно-фантастичним приповиједањем његовог унука, уносећи чак и једну басну у већ шаролики жанровски колаж,“ надахнуто и импресивно биљежи Предраг Зеновић.

Аутори унук и дјед комуницирају кроз текст уз све валере интергенерацијског и интеркултурног дијалога, сматра Зеновић истичући да им је заједничко оно суштинско- жеља за причањем и причом.

„Записе и причања ваља читати као карику континуитета вјечне жеље за причањем која, спајајући прошле и будуће хоризонте, оставље неизбрисив и свевремени траг једног човјека, једног времена, једне земље и једног града у пустоши трајања и пролазности,“ закључио је на крају излагања др Предраг Зеновић.

Јелушић: Миро Лукетић витез нашег града

Мр Божена Јелушић је истакла да је Миро Лукетић „витез нашег града” који је увијек за наш град нешто чинио, а 1972. године када је дошао на чело Културног центра много је учинио да Будва добије једну културну физиономију институције културе, да се почне сакупљати и архивска грађа и сјећања о Будви, да се почну формирати и институције иоформе Дани музике, да град почне живјети на један начин пуне културне свијести и самосвијести.

Као историчар, Миро Лукетић је пожелио да све што је важно за Будву некако остави у насљеђе Будванима.

„Као историчар Миро Лукетић је постмодерниста, он је историју једног времена говорио на начин личног живота, личног доживљаја и искуства и ту је тај Миров постмодернистички манир који постаје историја као прича не о времену већ о човјеку. Записи и причања великим дијелом говоре о Русији и са љубављу према Русији, а завршавају се лингвом франком нашег времена, енглеским језиком,“ нагласила је Јелушић поредећи ову књигу са бродом у олуји, која је пронашла средњи пут, ту мјеру и чини се да је на свој начин њеном композицијом и овим спојем, Миро тај постмодернизам на најбољи начин демонстрирао.

„На једном мјесту,“ наводи професорица Јелушић, „објашњавајући своје Записе, Миро Лукетић каже да је он покушао да у причу о Русији не инвестира ништа из садашњег времена, из онога што ми сада о томе мислимо и како процјењујемо тај период, да га просто гледа оним очима којима га је гледао као младић који је дошао да се тамо школује за официра.

Он је упознао једну другу Русију, Русију обичних и срећних људи и он је у тој земљи не само био срећан, не само нашао љубав и формирао породицу, него и понио једно невјероватно благо у сфери образовања, знања, вјештина, свега онога што га је касније учинило овако успјешним у свим пословима којима се бавио. Управо, та способност да нас натјера да Русију видимо из другог угла, да знамо да јесте ту била и Колима, да су ту биле гробница за Бориса Давидовича… и да та „нова Атлантида” можда и јесте понијела више жртава него Други свјетски рат, али смо знали да је у том периоду то била једна земља која је могла да пружи срећу.

Која је то Русија коју носимо зависи од тога на који начин смо је видјели. Дакле, Миро нас је повео у СССР који је постао већ одавно приповијест, литераризована тема са својим Солжењицином, Пекићем, Кишом, са својим причама са Колиме, са гулазима и црним марицама, са патњом којом је требало платити једну утопију ипитањем како је уопште било могуће живјети у тој ‘мрачној’ земљи. Онда је Миро Лукетић почео да реконструише и призива негдашњег себе, оног младића који је широм отворених очију и отвореног срца опијен младалачким идејама и љубављу према првој земљи социјализма и жељом да успије, некада кренуо према њој врлетним стазама тек ослобођене домовине.

Бити у Русији у осјетљиво вријеме раскида са Информбироом, у вријеме када је Совјетски савез још увијек немилице пунио своје сибирске логоре, сигурно није било лако. Али, Миро је имао срећу да зађе у миран рукавац историјског времена, то је рукавац који је највјероватније оформило и својеврсно политичко рачунање на могућност да млади југословенски официри доцније ипак нечему и послуже и да се створи та боља веза између социјалистичких земаља. Тако му је умјесто сурових сибирских зима и нељудских тортура припала судбина оних совјетских грађана које вријеме није газило, који су имали прилике да се боре и успију, водећи увијек рачуна о захтјевима једног режима и његовим беспоговорним очекивањима; могао је да упозна љепшу страну Русије, њену пребогату културу и традицију, да упозна руску породицу, да воли дјевојке, да нађе одану супругу, да први пут гледа балет, да вози стотком свој први мотор, да падне на клизалишту и да му украду први сат.

Сигурна сам да би са позиција данашњег историјског знања и спознаје о страхотама гулага Мирослав Лукетић далеко драматичније доживио свој боравак. Међутим, тек послије Стаљинове смрти могло се почети и другачије говорити и мислити и тада је према Русији, стицајем околности, хитнута једна мрежа, једна удица која ће ухватити и Мира и вратити га назад у завичај. А та удица је био филм Мрежа који је сниман у Будви и када је Миро у далекој снијежној Русији гледао овај филм, видио Будву, том се „удицом“ вратио у завичај.”

У епилогу Лукетић је сам истакао да своје казивање није подешавао ни према ком времену, већ је казивао своју тадашњу истину.

Говорећи о Ђедовим причањима, професорица Јелушић истиче да је то у ствари једна скриња из које се отвара стара Будва.

Дјелу и личности Мирослава Лукетића треба додати једну невјероватну дозу хедонизма, љубави према животу, умијеће да буде оптимиста и да буде срећан, што би сваком младом човјеку могло да послужи као примјер како се борити против депресије, против безнађа, али и као знак да увијек треба учити да би се опстало, нагласили су из ЈУ Народна билиотека Будве.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: