„Запишавање“ корена као национална дисциплина
1 min read
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Фасцинација туђом културом, политиком, стилом, животом… мало је где изражена као на нашим просторима. Позитивно је угледати се и фаворизовати уређене заједнице сличног културолошког модела, чији су приоритети очување аутентичног наслеђа, неговање традиције, афирмација прошлости и цивилизацијског континуитета (Грци).
Ако би следили те вредности, листа приоритета од националног значаја изгледала би сасвим другачије, као и колективна свест, што би предупредило многа посртања којима смо већ традиционално склони.
Свети патријарх Павле је говорио да је највећи грех човека да буде оно што није.
Отклоном од самог себе човек постаје бледа копија неуверљива и небитна, док тај процес код народа води маргинализацији и интензивном срозавању колективног идентитета.
Самопорицање и омаловажавање аутохтоног српског бића најпре кроз идеолошки модел једнакости, братства и јединства, затим трансформацијом исте идеологије у демократију у којој су екстремне крајности постале доминанта, а жигосање се наставља
од стране добро плаћених, малих- моћних група и личности из јавног живота.
Анационалној или антинационалној философији, психологији, да не кажем патологији Круга двојке или Друге Србије, како они себе зову, готово да се нема шта додати, јер им је све дато и додато на тацни, боље рећи отето је, уз помоћ мецена из сенке.
Пљување у вис или запишавање сопствених корена, израсло је у озбиљан бизнис – пројекат антиратног профитерства, деведесетих година прошлог века.
Овде је интересантно истаћи да су се на истом послу нашле разне супротности. Од екс фашиста, финансијских гуруа, разних лобиста, исламиста, илумината, римске курије, до домаћих тоталитариста, идеолошких комесара преобучених у демократе.
Свакако се нећу бавити НВО сектором, разним фондовима хуманог права и нехуманог деловања, центрима за стратегију жигосања Срба, удружењима за ексхумацију жртава Велике Србије…
Један од примера ове деформације је позоришна, тв и филмска дива Мирјана Карановић и њено додворавање окружењу, уз обавезне критике на рачун Срба.
Својевремено је оптужила и српске глумце да „никада од својих колега у Србији није била схваћена“. У Хрватској би разумевање за њене „домољубне“ ставове ишло у правцу сталне промене боравка.
Дакле, овде се не ради о критичком мишљењу, већ о отвореном и агресивном сврставању на страну непријатеља српског народа.
Тај народ је заволео Петрију, здраву и честиту, са којом су се идентификовале многе жене у Србији, тако да није тачна тврдња да Мирјана није била прихваћена, све док отворено није постала агитатор патње других, запостављајући несрећу кроз коју су прошле њене сународнице.
Колико је српкиња силовано у Сарајеву? Колико је српске деце снајперима убијено на Грбавици? Шта је са логорима у којима су заточени и зверски убијани Срби? О томе наша дива ћути. Она је за ситне тезге, за мале паре ламентирала над муслиманима и осталима.
Није новост да су уложена огромна средства да се Срби представе као џелати. Али те лажи немају тежину ако их ми не верификујемо. Исти је аршин за КиМ. Отели су га силом, кажу није ваше, а траже да га се одрекнемо.
Наравно, ни један Хрват није јавно осудио „Олују” или је назвао највећим етничким чишћењем после Другог светског рата у Европи. Ко је од муслимана осудио масакре над војницима ЈНА у Тузли и Сарајеву ? Шта је са суочавањем Шиптара са својим злочинима и злочинцима?
Срби се утркују ко ће више пљунути увис, како би га запазили они који деле крваве паре опљачкане и отете по свету. Дакле, нико не негира да су поједини припадници српског народа починили злочине, да је рат сам по дефиницији злочин, али сви заборављају да су ту Југославију стварали Срби у оба велика рата. Срби су били ослободиоци или победници. Ујединитељи на сопствену штету.
У леђа тој српској заблуди, пуцали су потомци оних који су у аустроугарским региментама јуришали на Србију 1914. и две године касније. Покровитељи и савезници су им били исти и 1914. и 1941. и 1991. године. Ништа се код њих није променило, али нажалост ни код нас. Њих и даље храни мржња, а нас неузвраћена љубав или мазохизам. Они су јединствени у мржњи према Србима, а Срби у мржњи према себи. Војском (ЈНА) коју једино нису издали Срби, у почетку распада СФРЈ командовао је Стипе Месић (врховни командант) са још неколико високопозиционираних хрватских генерала.
Сви су се борили за етничке државе на туђој земљи, једино су Срби оживљавали покојника.
На крају, легитимно је осудити злочине, ма чији били, али не селективно и за ситне паре лагати и пљувати по свом народу. И још очекивати да те колеге разумеју, а друштво награди.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
A što ti vrijedi Kvartašu, sve si lijepo razjasnio, zalud!
Znamo ja i ti, još i naša braća na ovom blogu!
Možda i još ko drugi, možda …
A da te podsjetim, jednom su naši Katunjani, kad su ono bili svjetlo u upola porobljenu Evropu, ovakav im račun bio : Nas je osam stotina, njih tri ‘iljade … nas je 300, a njih je sedam ‘iljada, nas je … Dobro je, uvjek je dobro njima kada je poviše protivnika i neprijatelja! Račun im prost, ama tačan : jednako su u tom računu računjali kako će mnogo više neprijatelja da pobiju, nego kada bi ih bilo pomanje!
Zasjednu sedmina u kakav klanac, pa zaskoče stotine Turaka … Dok imaju džebane,dok i noge drže a ruke slušaju!
Naši stari sokolovi …
Uvijek u jedan račun. Radovali da je neprijatelja više!
Više im se isplati! Da se ne potežu na sitnež! Da ne dangube!
Da se ne brukaju!
Jednom stiže knjiga u Markovinu, u starinu mi Vujoviće, od Bogdana Zimonjića baš na ruke popa Luke, a u njoj piše :
“ … Ti si bio u Gacku širokom
Tri mjeseca i petnaest dana
Su tvojijeh pedeset hajduka
Stekao si dvanaest kumova
I dvadeset Bogom pobratima ( moj prijatelju!)
Vojevasmo,Turke razgonismo
Uzimasmo konje i oružja
Sa Turaka, koliko nam drago …“
Vidiš, Kvartašu samo “ su pedeset hajduka „, uvijek u manjinu, kako im robljeno i mrtva Turčina uvije bilo u višak!
E, to je taj raču našijeh starih!
Što je naš manje, a njih ( neprijatelja) više – tim bolje!
Kako i ja zaključujem da je dobro ako smo u manjinu, basta nama, još nam i dobar račun!!!
Све си река’ мој Ђико.Из Вучитрна у Марковину нијесу потегли од среће но из нужде да се не би “у ланце везали”. И наравно да нам баста, још штошта учињети за исте идеале за које су се Новак и Рамо, Лука и Мило, Мишо и Рушо, Шћепан и Петар борили. Ови нека зидају куће и дочекују туристе, нека се крчкају у својој тјескоби, а ми ћемо чувати наше храмове. Душе и образа. Лијепо каза да је изазов већи што их је више. Стари Милан Аџић кад је видио племеника Ђуканаја да се докопа власти река је “Овај се родио за јаде Црне Горе и црногораца”.
У Катунској нахији, жили кувавици Црне Горе, стари људи су једни другима, не тако давно називали Бога!
“Помоз Бог Митре”!
“Добра ти срећа Видаче”!
“ Чујем да жениш сина Митре!?”
“ Ако Бог да о Петровдану”.
“ Нека је са срећом и с Божјом помоћи”!
“ Жив био од Бога ти здравље”.
Дакле, ово нијесу појединачни случајеви да се Бог помињао у свакодневној комуникацији иако стари црногорци нијесу били претјерано религиозни, aли такође се није радило на празник или црвено слово. Да су у старој Црној Гори и те како поштовали вјеру свједочи огроман број цркава. Готово да нема засеока без богомоље. Често се могло чути у разговору односно расправи : “ Претвори више Србине” или “ Стани Србине ђе си навро“. Шта је с тобом јеси ли ти крштен…”.
У кући мога ђеда у зимским ноћима долазило се на сједник причало се о свему а врхунац су биле гусле. Настаје тајац. Крећу ти узвишени, тужни и свечани звуци, камерну тишину пара рески глас гуслара који слави и оплакује српске јунаке и наравно разгони турке на буљуке.
Нигдје култ српства није био више изражен него у старој Црној Гори,а многи су кријући водили болесну чељад у то вријеме под Острог код Свеца да помогне исцељењу…
From u “ Anatomiji ljudske destruktivnosti “ analizira i autodestrukciju.
Korjene samomržnje vidi u pogrješnom učitavanju prošlosti.
… U bežanju od sebe i sopstva. U sumanutoj želji da budeš “ drugi „, neki sasvim nov i “ orginalan “ čovjek!?
Raskid sa prošlošću sebe u precima, sa istorijom, tradicijom i kulturom roditelja, taj “ mali zločin oceubistva “ okidač je samomržnje i mržnje na čitave socijalne grupe. Na one koje uporište i temelje svoga bivstvovanja traže i nalaze u nasleđu svojih prethodnika i pripadanju tradicijskim socijalnim grupama koje ga povezuju sa prošlošću i šire mu zajednički horizont budućnosti! … Čovjek kolektiva!
Kako on rezolutno dvoji samodestruktivnog, samomrzilačkog i mrzilačkog pojedinca od kritičkog i mislećeg čovjeka!
Prvi ruši sebe i sve pred sobom, drugi kreira i djeluje kao odgovoran član zajednice, veli, From!
Prepoznajete li nekog u ovom opisu?
Nije valjda da ga nijeste prepoznali!?
… Eto nam ga isprijed nosa!
Ali Đikane, moj otac je bio crnogorac, moj đed je bio crnogorac. Prađeda ne pamtim, davno je poginuo u nekom ratu, ali mi je od njega ostala sablja sa Vučjeg dola. Ja sam ateista, moj otac je bio ateista, ne sjećam se da je moj đed ikada ušao u crkvu. Ja sam duboko u tradiciji svojih predaka. Ja sam veliki stvaralac, napravio sam dvije kuće a planiram još jednu i naselje bungalova za turiste. Dok sam radio bio sam u svojoj struci najbolji u CG i obučio puno mlađih. Gdje god sam pošao uspješno sam prestavljao svoju zemlju. I danas sjajno prestavljam Crnu Goru u komunikaciji sa turistima i to je možda najviše što sam dao ovoj zemlji.
Од свега је најинтересантније да ти ни отац прађеда не памти.
Иначе би и ти знао шта је био.
А то опет објашњава многе ствари…
Када већ помињете Ерика Фрома, ја бих додала и да ,, човек разрешава своје грехе кајањем и самокажњавањем.“ (Владика Николај)
То би много боље објаснили психотерапеути и духовници који изворе разних врста траума балканских народа адресирају на ,,располућеност“ наших људи, њиховој кризи идентитета и наслеђеној пројекцији.
Нема ту неког великог умовања …
Треба отворити архиве, јавно рећи ЧИЈИ СУ ти ,,ствараоци“, који под видом заштите антифашистичких тековина скривају злочине и злочинце …
Потомци црвених убица, махом Срба који су убијали Србе! То је поражавајуће!
Честити људи, којих свакако има, јер нико од њих није крив за дела својих предака, носе тај терет на души, а они други, који не мисле да су им преци радили ишта лоше, потомци су оних који су до положаја, привилегија, биографија, сталежа … долазили на основу комунистичких злочина.
Они су данас највећи део ,,мејнстрима“!
Ту је језгро ,,духа самопорицања“, а не у некаквим идеологијама!
Najbolje je nama da se vratimo našoj tradiciji. Nekad se znao red, odalamiš ženu ili dijete i ne smiju se živi čuti. Sad više niko nema poštovanja ni za koga. Jedino još ova naša crkva čuva tradicionalne vrijednosti, da nije njih propali bi totalno. Uveli su nam nekakva ljudska prava. Nekad se znalo, ubiješ turčina, pokradeš mu stoku i dobiješ ugled u selu; sad kažu da si zločinac, jedino to još naša crkva ne osuđuje. A ovi iz Evrope su posebna priča. Oni će nas da uče da ne zapalimo duvan? Ili da ne bacamo smeće? Zamislite te budale, dali su pare da se prokopa nekakav tunel prema Bjelasici i tražili su da se ne kopa zimi, da se ne probude međedi i druge životinje koje spavaju zimski san!? E pa ima li to iđe na svijet?