Запад ставио вето Србима на Јадран

Изјава владике захумско-херцеговачког Григорија да Босни и Херцеговини треба да припадне Суторина у Боки изазвала је оштре реакције на Западу. Протумачена је као васкрсавање опасне српске жеље о изласку на море. Испоставило се да је наводна изјава подметачина и да у ствари политичари Федерације БиХ траже међународну арбитражу да би узели дио Црне Горе. Захтјев из Сарајева није изазвао негативне реакције, јер га, наравно, нису поставили Срби.

Овај догађај подсјетио је на вријеме рата у БиХ деведесетих кад се на локалном нивоу преговарало о размјени територија да би Срби добили излаз на море. Оне се нијесу ни приближиле због беспоговорног противљења Запада.

„Недавно се навелико говорило и о намјери Србије да купи Луку Бар, а онда је прича без објашњења замукла“, подсјећа историчар др Миле Бјелајац.

„Србија је више пута у новијој историји покушавала да територијално или економски изађе на море, али је сваког пута осујећена. То доказује да је и даље актуелан став Запада формиран у 19. вијеку да је присуство Срба на мору опасност јер представљају претходницу за долазак Русије у Средоземље. То је и разлог разбијања заједничке државе Србије и Црне Горе„.

Туркофилска политика Велике Британија још 1878. на Берлинском конгресу наметнула је трајни вето Запада српском изласку на морске обале.

„Британски министар иностраних послова Лорд Солзбери је на преговорима о преуређењу Балкана у кулоарима Берлинског конгреса заступао став да Аустроугарска окупира БиХ, а да се између Србије и Црне Горе остави појас Турској како би се спречило њихово уједињење јер би оно могло довести до стварања опасне „словенске конфедерације“ која би се пружала „од Пирота до Јадранског мора„, наводи др Слободан Вуковић.

„Касније, за вријеме балканских ратова, готово сва британска штампа је заузела туркофилско становиште. Кад је дошло на ред разбијање друге Југославије, ови ставови, одавно формирани на Острву, само су се обновили. Британски став илуструје писмо лорда Биконсфилда краљици, након што је на Берлинском конгресу Добруџа дата Румунији: „То је договор који је повољан и за Турску и Велику Британију, јер они добијају морску обалу, која би иначе била бугарска (руска) и која сада припада једној антисловенској раси„.

„Проблем српског изласка на море мора се посматрати у две равни, политичкој и религијској“, каже Слободан Јанковић, геополитиколог из Института за међународну политику и економију.

На политичкој равни, Русија се посматра као велика сила и супарник Запада, а Срби као руски савезници и њихова предстража на Балкану која се мора прва елиминисати. На религијској равни, Срби су представници православног света, због чега су страни и мање вредни, па је легитимно да буду изоловани, окупирани или чак да нестану.

Саговорник „Новости“ наглашава да је историјски неспорно државотворно постојање Срба, православне и католичке вере, њихових држава и аутономија у јадранском приморју у периоду дужем од миленијума.

„Срби тек одскора нису на мору, пошто Црна Гора себе више не дефинише као државу српског народа, а у Хрватској их је после деведесетих преостао незнатан број. Срба је у приморју све мање јер се из практичних разлога, школовања и запослења одричу идентитета, а историја се прекраја према актуелним политичким захтевима„, каже Јанковић.

Према чувеном дјелу цара Константина Порфирогенита „О управљању империјом„, Срби већ у седмом вијеку живе у Далмацији на простору од ријеке Цетине до краја Боке Которске. Новија археолошка истраживања која су предочила доказе за хипотезе да су Срби живјели у поморју и у ранијим временима, оспорила је „званична догма“ која је укинула и изучавање националне археологије.

„Политички живот Срба у Далмацији у време владавине Млетачке републике па и даље састојао се у религиозном чувању националних традиција на дому и у одбрани српске националне цркве„, забележио је Лујо Бакотић, правник, публициста, лексикограф, дипломата који се сматрао Србином католичке вјере.

За вријеме владавине Млетачке републике вођена је жива акција покатоличења српског становништва. Срби су настојали да добију признање своје цркве, али у томе нису успијевали све док Млетачка република није пала и док у Далмацију нису дошли Наполеон и француски војници.

Међутим, бококоторски Срби, чувени поморци Бокељи, долазак Наполеона су видјели као опасност за свој посебан слободни статус који су уживали чак и у Млетачкој републици. Спремили су флоту и војску за борбу, а у помоћ им је дошла и руска флота са 3.000 војника и црногорска војска коју је предводио владика Петар Први Петровић Његош.

„То је било прво појављивање Руса у Јадранском мору и уплашило је Енглезе, чија је флота преузела монопол у Медитерану„, каже Јанковић.

Због општег сукоба са Француском, они нису предузели ништа против Русије, али су искористили прву следећу прилику и подстакли Кримски рат. Велика Британија, Француска, Краљевина Сардинија и Турска заједно су напале и поразиле Русију. Узрок напада је било њено ширење на Црном мору, које се сматрало претечом изласка у Медитеран. Од тада постоји и јасно видљив континуитет спречавања повезивања Србије са околним државама и морском обалом.

Србија се географски налази у центру Балкана, на једној од кључних европских траса Моравско-вардарској долини, која се овде укршта с Дунавом. Повезивање са Црном Гором извело би је на Јадран а с Бугарском на Црно море, што је теоријски предност, а у пракси се показало као отежавајућа околност.

То се показало и током балканских ратова кад је Србија после великих побједа први пут схваћена као озбиљна регионална сила, нарочито кад је њена коњица ујахала у Драч, а део војске дошао у помоћ црногорским снагама које су опседале Скадар.

Јован Цвијић објаснио је неопходност изласка Србије на море због економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде.

„Сада је већ сваки сељак на својој кожи осјетио оно што су најпре утврдили енглески публицисти, да је Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ. Тек са излазом на Јадранско море Србија би имала услова за економску самосталност.“

„Западне силе то нису дозволиле, аустроугарски и британски бродови 1913. су заједно бомбардовали српске положаје„, каже Јанковић.

Иако су само годину касније били непријатељи у Великом рату, кад је ријеч о Србији интереси су им били исти: спречавање настанка јаке и независне државе на Балкану.

Прекрштавање српског поморја

Документ из фрањевачке цркве у Стону на Пељешцу свједочи да је ова област била настањена православним Србима све до 14. вијека.

„Прије него што је ова земља дошла под руку господе дубровачке стојала је подложна шизматицима (православнима) и патаренима. Нити је ту спомена било о католичанској цркви, већ су ту калуђери и свешетеници расцијански живили„, биљеже фрањевачки фратри 1344. кад су Дубровчани откупили цијелу област Стонски рат од цара Душана.

У Стону је столовао кнез Мирослав, брат Стефана Немање, а у Богородичином манастиру у оближњим Лужинама је 1219. Свети Сава установио Хумску епископију, са 10 цркава, јер је већина становништва била православна.

За разлику од српских владара који су даривали и католичке манастире, нови дубровачки господари су одмах протерали православно свештенство.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: