Занимљивости из историје фудбала: Жути картон измислила – жена
1 min read
илустрација
Сваки пут када се фудбалски судија ухвати за џеп да би извадио жути или црвени картон, неко се, вјероватно, запита коме је пала на памет идеја о картонима. Ово је прича о томе…
Нема спора да је први жути картон показан на Свјетском првенству 1970. у мечу Мексико – СССР (0:0), одиграном 31. маја 1970. у Сјудад Мексику пред 107.160 гледалаца, али нема сагласности коме је судија Курт Ченчер из Западне Њемачке показао први жути картон.
Помињу се имена тројице совјетских играча: Нодије, Астијанија и Бишевица. На сајту ФИФА, што би требало узети као званични податак, пише да су чак тројица играча опоменута већ у 1. минуту: Гивили Нодија (СССР), Густаво Пена (Мексико) и Генадиј Логофет (СССР). Наведени су тим редом, из чега се може закључити да је први „пожутео“ Нодија. Мало је чудно да се тројица играча опомену у 1. минуту, али тако пише. Касније су опоменути Кахи Астијани (30) и Евгениј Ловчев (34).
С обзиром на то да су све утакмице директно преношене на ТВ, и то први пут у колору, вјероватно постоји начин да се са стопостотном тачношћу утврди ко је добио први жути картон. А, коме је то сада важно…
Чилеанац Карлос Касели је први „поцрвенео“, на СП у Немачкој 1974. у дуелу Чиле – СР Немачка (0:1) у Берлину. Турски судија Бабакан прво му је показао жути картон, па га је искључио у 67. минуту. У Мексику, четири године раније, није било искључења, али ово и није прича о првом „жутаћу“ него како је он настао.
Осам година прије него што је ФИФА увела жути и црвени картон, на Мундијалу у Чилеу 1962. у утакмици Чиле – Италија (2:0) било је свега осим фудбала. Мотив је био један текст у италијанским новинама, објављен мјесец пре Мундијала, који је толико наљутио чилеанску јавност да су фудбалери „добили задатак“ да надмене Италијане „науче памети“. Утакмицу је водио енглески арбитар Кен Астон. Искључио је двојицу Италијана, Феринија у 8. и Давида у 44. минуту, али је изгубио контролу. Утакмица је ушла у историју као „Битка у Сантјагу“.
Четири године касније на Мундијалу у Енглеској, Кен Астон је био функционер ФИФА, задужен за судије. У четвртфиналном мечу мечу Енглеска – Аргентина (1:0), играном 23. јула 1966. на „Вемблију“, видио је малу репризу дуела који је он водио четири године раније у Чилеу. Судија Рудолф Крајтлајн из СР Немачке искључио је Аргентинца Ратина уз тврдњу да га је претходно опоменуо, што је Аргентинац негирао. Прича каже да су Астона дан касније звала браћа Џеки и Боби Чарлтон питајући да ли су они били опоменути у поменутој утакмици, јер то нису констатовали. У то вријеме судије су записивале опоменуте играче, што није увијек било видљиво.
Овакве недоумице подстакле су Астона да почне да размишља о јасној форми показивања опомене играчу који је заслужи. Кажу да му је основна идеја синула док је стајао на семафору да пређе улицу. Црвено, жуто, зелено… Може ли неки фудбалски семафор да се „инсталира“ на терену? Дошао је кући и објаснио жени шта му је пало на памет. Госпођа Хилда није у први мах разумјела о чему се ради, али је убрзо отишла у кухињу одакле се вратила са два картона у рукама. Један је био жути, други црвени… Просто, само је требало сјетити се.
Астон је покренуо иницијативу за увођење жутих и црвених картона, али идеја је заживјела тек пред Мундијал 1970. Од тада су дио фудбалске историје, чак толико да су – као у Русији 2018. – картони утицали, по критеријумима фер-плеја, на пласман појединих репрезентација.
Кен Астон је умро 2001. Остали су – картони.
Занимљиво је да су у Шпанији у периоду 1970-1976. постојали „бијели картони“. Заправо, „бијели“ су били жути, али с обзиром на то да је телевизија била црно-бијела постојала је опасност да се жути картони мијешају са црвенима. Да би гледаоцима било јасно шта судија показује, картони су били бијели и тамни. Жути су стигли од сезоне 1976/77.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

