Једном је један народ направио величанствен парк у Сарајеву у спомен на хиљаде убијених Јевреја и Срба, у спомен на жене и дјецу који су ту издахнули, да би нови нараштаји баш на том мјесту мржњу побјеђивали снагом љубави и младости.
Стара црква
Пише: Пеђа Ковачевић
Враца. Стојим на мјесту гдје се налазе двије табле добродошлице. Погледала сам ка сјеверу и видјела да на једној табли пише ‚‚Жупанија Сарајево”. Окренула сам се према југу и угледала још већу таблу на којој стоји исписано ‚‚Добро дошли у Републику Српску”. Дуго сам ту стајала.
У близини се налази спомен-парк, ашик-мјесто моје генерације. Знам да је то мјесто девастирано и не желим да га видим. Стојим и размишљам.
Саборна црква Рођења пресвете Богородице Сарајево
А само деценију и по након изградње тог парка, који је био мјесто заједништва и љубави, кроз њега је прошла једна линија, парадоксално, линија раздвајања – граница између Републике Српске и Федерације БиХ.
Кренула сам према граду, повремено застајкујући. Увијек сам Сарајево вољела гледати са овог брда, док су други за надахнуће радије бирали брда изнад Чаршије. Свој родни град нисам видјела неколико година. Толико дуго нисам видјела маму и тату. Радујем се сусрету и повратку. Рат је завршен. Година је хиљаду девет стотина деведесет седма.
Размишљам због чега раније нисам дошла. Све је другачије него што сам замишљала и претпостављала. Нисам много одмакла, кад сам угледала руљу људи који урлају на мене и са штаповима у рукама ходе ми у сусрет. Нисам чула шта говоре. Лица им нисам видјела. Све што сам чула и видјела био је туђ, провинцијски говор и сеоска народна ношња. Били су ми све ближе. Нисам бјежала. Рукама сам прекрила главу и у моменту кад је требало да примим први ударац, зажмурила. У том тренутку сам зачула мелодију пјесме ‚‚Видовдан“. Отворила сам очи и погледала у правцу из којег долази звук музике. Писало је ‚‚Кафана код Биде“. Кратко сам осмотрила и та мелодија ме је охрабрила да кренем према Грбавици. На путу до Грбавице схватам да мојих родитеља више нема. Сад већ не знам гдје сам и код кога сам кренула. Том спознајом ме облива велики талас туге и осјећања која никад раније нисам осјетила.
Катедрала Срца Исусова у Сарајеву
Љето је двије хиљаде седамнаесто. Јеврејско гробље је један од најзначајнијих споменика културе које Сарајево има. Послије прашког, то је највећи сакрални јеврејски комплекс у свијету. Сефарди су Босну етапно насељавали током шеснаестог стољећа. У том вијеку је формирана и јеврејска општина, као и ово гробље. Мој деда је сахрањен ту. Ту почива, по линији моје мајке, народ којем дијелом припадам, а од којег су у Сарајеву остали само гробови.
Сазнање да сам се сјетила да ту почива отац моје мајке, човјек који је задужио српску књижевност и Босну и Херцеговину, разувјерава ме да у Сарајево нисам дошла узалуд. Отварајући капију Јеврејског гробља, схватам да сам на гробљу Светих архангела Михаила и Гаврила на Кошеву.
Од других споменика пажњу ми одвлачи капела на чијем зиду пише: ‚‚Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“. Ту почивају Гаврило Принцип и његови другови, видовдански хероји. Примјећујем да капела архитектонски подсјећа на цркву у Пофалићима и кроз главу ми пролази име професора Дерока. Око мене се на споменицима као на траци нижу презимена: Јовановић, Обрадовић, Јефтановић, Савић, Ђурђић, Скарић, Деспић, Бабић, Ковачевић, Цековић… Знам да су то људи који су кроз генерације Сарајеву дали много. Непроцјењиво материјално и културно богатство, којим се Сарајево и данас дичи. Тражим име мога оца.
Мој отац је био љекар и професор на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву. До рата је живио југословенски сан, који му је обезбједило његово образовање, статус у друштву, и на првом мјесту моја мајка, моје сестре и ја.
У свијести становништа Сарајева те хиљаду девет стотина деведесет друге, апослутно ништа није наговјештавало рат, иако је он буктао у сусједној Хрватској, иако је политичка ситуација била усијана до мјере да свако рационалан може препознати надолазећу несрећу – обичан свијет, Сарајлије, живјели су у заносу. Ни у таквим условима нису видјели опасност и нису жељели вјеровати да је тако нешто у Сарајеву могуће. Нисам вјеровала ни ја. Привођења мог оца на полицијска салушања, као и привођења многих сарајевских Срба, почела су с првим ратним дејствима. Малтретиран је и понижаван и у нашој кући. Враћао се отац породици претучен и злостављан два пута. Треће одвођење није преживио. Масакриран је и убијен. За његову смрт, као и за смрт стотина, можда и хиљада сарајевских Срба, нико није одговарао.
Кошево гробље
Тражим његов гроб. Нижу се презимена: Басара, Јовановић, Петровић, Кешељевић, Николић, Ирби, Скендеров, Божић, Ристић… Мог оца нема. У близини је Медицински факултет. Одлазим до зграде факултета. На зиду зграде стоји спомен-плоча са именима убијених и погинулих студената и професора. Тражим његово име. Имена мог оца нема ни овдје. Спуштам се низ Кошево. Гледам лица веселих људи. Знам да је сваки други у овом граду дошљак. И он је као и ја, ратном несрећом доспио у нечији град. Драго ми је због осмјеха на лицу тих људи. Драго ми је да је овај град преживио и живи, али непрестано мислим о томе како имена мог оца у овом граду нигдје нема. Сједам на клупу у Кошевском парку. Овдје сам провела сате и сате школских одмора. На клупи су раширене новине и велики наслов ‚‚Списак убијених Сарајлија, жртава српске агресије на главни град“. Коначно проналазим име свог оца. Дуго сам ту сједјела и гледала у слова његовог имена.
На Ковачима сам. На табли пише ‚‚Шехидско мезарје – меморијал Ковачи“. Знам да су шехиди муслимански борци који одлазе у рај. Тужан призор, хиљаде нишана. И ти су се људи борили за опстанак, а у име неке политике, која је својим синовима одгодила судњи дан и на овом свијету обезбједила рај. У мору нишана препознајем име убице мога оца. Шехид! Размишљам, колико ли је оваквих шехида и јунака на свим странама, који ходе рајским вртовима, и колико их је кроз историју било, а које данас мртве прослављамо.
Слике се нижу. Катедрала – сарајевска љепотица. Саборна црква – хвала сарајевској господи и трговицма на овој љепоти. Пролазим поред Бегове џамије. И данас је њено двориште посебан простор. Можда је ова џамија и најсјанији бисер Сарајева. Није ми жао што сам дошла, иако сам се зарекла да моја нога у Сарајево више никад неће крочити.
Стара црква – размишљам о томе да сљедећи пут морам довести дјецу на мјесто одакле је све кренуло, мјесто око којег се ширило трговиште, а касније и чаршија. Музеј ове цркве је један од најзначајнијих музеја тог типа у свијету. Рука Свете Текле, првомученице и слушкиње Бога живога.
Пролазим поред напуштене и у коров зарасле куће мог дједа у којој је написао своја најзначајнија дјела. Коначно, у даљини видим комплекс Јеврејског гробља. Размишљам о томе зашто га раније нисам могла наћи. Гроб мог деде.
Мој деда је након Другог свјетског рата једну своју приповјетку посветио својој покојној мајци Сари, гдје каже да је срећан што је она умрла на вријеме и што није доживјела страхоте којима је он био свједок. Ја сам деведесет друге године, а и много година након тога, говорила да ме у трагичној судбини мог оца тјеши једино што је убијен тог августа, а не послије у току рата, па није морао да доживи све што се десило српском народу. Масакриран је и убијен, као што тужно рече мој деда, на вријеме и само зато што је био Србин. Oни који су убили и масакрирали мог оца, унесрећили су потомке онога чија су књижевна дјела била њихова обавезна школска лектира.
Загледана у сунце које се полако повлачи изнад сарајевске котлине, схватам да сам будна, далеко од Сарајева и у туђој земљи. Август је двије хиљаде седамнаестог љета Господњег. Мјесец у којем су прије двадесет и пет година, у име независне Босне и Херцеговине, мом оцу узели живот.
+
…“Муж је бранич жене и ђетета,
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња!
Пâс¹ свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала.
Страдање је крста добродјетељ;
прекаљена искушењем душа
рâни т’јело огњем електризма,
а надежда веже душу с небом
како луча са сунцем капљицу…“
+…“Ми знамо судбу и све што нас чека,…“
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема…
И место да смо у рату,
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Ал’ право је реко
пре Жерајић, соко сиви
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.
… Гаврилова пјесма,
знамо да Десанку треба читати лирски, не као рецепт за однос према (свом и својих) животу, па издалека… јер „далеко било, дође близу“…
све је о Животу, о смрти је Његово да мисли
СТРЕПЊА, Десанка Максимовић
Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.
+
…“Муж је бранич жене и ђетета,
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња!
Пâс¹ свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала.
Страдање је крста добродјетељ;
прекаљена искушењем душа
рâни т’јело огњем електризма,
а надежда веже душу с небом
како луча са сунцем капљицу…“
+…“Ми знамо судбу и све што нас чека,…“
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема…
И место да смо у рату,
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Ал’ право је реко
пре Жерајић, соко сиви
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.
… Гаврилова пјесма,
знамо да Десанку треба читати лирски, не као рецепт за однос према (свом и својих) животу, па издалека… јер „далеко било, дође близу“…
све је о Животу, о смрти је Његово да мисли
СТРЕПЊА, Десанка Максимовић
Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.
, на 1:08:47
Десанка Максимовић, казује своје песме
https://www.youtube.com/watch?v=GBa6YSHLp-Q
Potresno!