Жал
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Психолози жалост и жаљење дефинишу као „емотивни одговор на губитак, нарочито блиске и вољене особе, доброг пријатеља или некога ко се, без икаквог степена сродности, сматрао моралним идеалом и оличењем успјеха који је својим значајем представљао и задужио нацију толико да се доживљавао као „свој“.
Осим као емотивно стање, жалост се дефинише и као низ поступака и понашања којима се она истиче и ставља „на знање“ и свједочи о искреној припадности лицу које се жали. Понекад је то и јавни израз „бола“ читаве заједнице поводом трагедија са више страдалих лица, саобраћајних несрећа, рушења објеката, масовних убистава… И док се индивидуално жаљење обиљежава црнином, црним флором или дугметом, колективна, државна, жалост се означава заставама на пола копља, одлагањем културних, музичких и спортских манифестација, одговарајућим радио и Тв програмима. И тада се, на жалост, у највећем броју случајева жали више манифестационо него емитивно. Јер, жалости, оне праве, искрене, нема док не заболи, а туђи бол не пријења једнако на свачију душу.
Црна Гора ће у понедељак, по наредби премијера, бити у жалости. Не неким конкретним поводом већ као израз државне (ред би било и националне, али…) туге поводом низа догађаја из дубине најцрњих хроника. Догађаја који су „вријеме смрти“ са страница Ћосићеве књиге преселили на црногорске улице и кафиће. Наравно, премијер на то не само да има право него му се ништа не може замјерити, мада увијек остаје она дилема која је то „количина“ трагедије, колико смрти је потребно да се на њу реагује државном жалошћу?
Наравно, за овај дан жалости има и превише „оправдања“ и томе ни највећи циник, а при здравој памети, не би имао шта да приговори. Али, кад се човјек поизмакне да „жалбеног поља“, лако може да закључи да Црна Гора није ни излазила из дубоке жалости. За самом собом.
Стање у које смо, пуцајући не само једни у друге већ шенлучећи у налетима еуфорије и, нарочито политичког и националистичког, адреналина, доспјели завређује не само дан већ вијек жалости. Уз највећи лелек мог покојног ђеда Михаила, а тај је знао да затегне да јекну брда и долине.
И сам премијер, живио нам, дабогда, стотину година, завређује да нам се заставе срозају не на пола копља већ на дно јаме. А ни влада му, лише појединаца, није далеко поодмакла. Међутим, ако ћемо поштено, какви смо ми – и не заслужујемо боље. Стање наше друштвене свијести (Маркс би рекао да је она само одраз друштвеног бића) не да није на нивоу прокламованог и обећаног, о сањаном ни да се сања, већ се стиче утисак да смо зашли у рикверц скоро за један вијек. И ћорав би, издалека, видио да се Црна Гора црни за лелек без лијека. „Лелејска гора“, написао би опет Михаило Лалић.
