Закон лажи

Пише: Сибин

„Ако вам стално неко лаже, последица тога није то да вјерујете лажима, већ да заправо нико више не вјерује ни у шта.“ Хана Арент

Без сумње, лаж је насилна, искључива и деструктивна. Тоталитарни системи путем репресивног апарата власти напросто тјерају да се вјерује у оно што није, и да се одбаци оно што јесте. У истину није чак потребно ни вјеровати. Њен суверенитет ионако је универзалан.

У Црној Гори, лаж постаје закон, чак и оно више од обавезе! Будући да је срасла са стварношћу, није ствар у томе да ли се у њу вјерује, већ је питање у томе – како се она живи.

Па, право говорећи, живи се: политички, историјски, културолошки…

Диспозитив лажи разгранат је на свим пољима, отуд сценом доминира траљава, одвећ неубједљива те трагикомична импровизација једне карневалске политике. Правосуђе је маскота једне моћи која је докраја конфузна, дубоко неснађена, неиживљена и у стадијуму (само)доказивања...

Тзв. „Државни удар“ се не тиче хабитуса Закона, него политике која претрајава служећи се, увијек већ, пријетећим немирима, идејом непријатеља у сталном доласку који за циљ има – поништење и обесмишљење „тековина државности.“

Па ипак, искрено речено, је ли реално вјеровати у нешто такво, у ту стори иза које збиља чучи тотални банкрот и стварна пропаст, док је, у међувремену, свакодневница не само слика апсолутног моралног посрнућа, већ и истинског ужаса којег живимо бачени на хоризонт неизвјесности над којом се надвија сјенка корупције и криминала у непрестаном успону.

Умјесто, дакле, да се процес тиче права и правде, он се пребацује на историјски терен, о истом се наглаба као о догађају са коријеном у далекој, мутној и крвавој прошлости; јавни простор је наплављен говором о четничким војводама и ретроградним, крезубим србендама…

Није ли то, господо, профашистички дискурс? Произведен у несавременом друштву чија је матрица назадна, нахијска и племенска, иако би да се представља модерном и прозападном? Или је, можебити, фашизам прихватљив кад се устремљује на онај народ којег „елита“ формулише као – нижу расу?!

Него, и у овој вукојебини, набијеној до прскања мрачним амбицијама у којим ври сиктећа сујета, мегаломански его, епика тестостерона и гдје „газдује“ лажни мушкарац – обиљежен дан слободе медија…

Петоминутном „громогласном тишином“ (оргинална парола нема шта), послата порука да је новинарство овђе одвећ угрожено. Што ће рећи, под сталном пријетњом, и неријетко цензурисано од стране – тајног цензора који долази из помрчине.

Аха, јесте, али је и дибидус обојено! Једносмјерно. Задојено идеологијом (као) лијевих, који у ствари и не знају шта су, па ратују са идентитетом, а то је паклена работа, често неподношљива, учини од чоека карикатуру, накриво насађеног несналажљивка…

Углавном, о тзв. „Државном удару“ нико од Црногораца (броји ли се бака Ратка?) да слова објави, јер су то, тако веле слободна пискарала – руско-сербска посла…
Не! Ово се директно тиче Слободе као такве! Или сте на страни огољене силе безакоња, или Слободе и једнакости као отвореног простора разлике.

(И ових се дана пише Историја…)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: