Пише: Горан Петронијевић
Потребе људског живљења захтевају непрекидну флуктуацију људских јединки. Непрекидно померање од тачке А до тачке Б, Ц, Д… и то је константа. Променљиви су само начини померања људи. За сада су најчешћи облици разне врсте саобраћаја и биће док се не изуме транспоновање људских јединки.
Од када је пећински човек укротио и појахао прву дивљу животињу, па до доба свемирских летова, саобраћај је са собом носио и ризик повређивања, или чак и губитка живота. Саобраћајне несреће постале су наша свакодневица. Пуни су их медијски извештаји. Чине се огромни напори у правцу смањења могућности саобраћајних хаварија и, у оквиру тога, посебни напори да, и ако се десе, могућност повређивања и страдања буде што мања.
Најчешћи су удеси друмских возила која се крећу на сопствени погон и уз неограничену аутономију. И главни разлог је управо та аутономија кретања и управљања њима. Навикли смо се на свакодневне вести и извештаје о саобраћајним удесима, толико да је то постала свакодневица.
Ипак, ових дана пажњу ми привуче једна таква вест, додуше стидљиво објављена у медијима, готово у фуснотама. „Судар два трамваја, велики број повређених!“ Прво помислих — да није Славија? А онда се сетих да је она у последње време постала позната не по саобраћају, већ његовој обустави. Аутокоманда? Није. Ту се трамваји не укрштају, а постављени су и семафори у кружном току, које, додуше, нико од учесника саобраћаја не разуме. Отворим вест, кад оно — имам шта да прочитам! „Судар два трамваја у Бриселу.“ Аууу… Да ли је и како могуће?! Два трамваја која се крећу по шинама, без аутономије кретања и скретања, сударила су се! И то у срцу ЕУ. Да човек не поверује.
Читам даље да видим да то није било у прошлом веку, па да се сада не обележава стогодишњица? Видим — није, сад бре, онај дан! Са таквим сазнањем уђох у кафану, да мало у кругу „струке“ изанализирамо насталу ситуацију.
Формирасмо на брзину анкетну комисију експерата опште струке и кренусмо у анализу. Нижу се размишљања и претпостављене верзије… Да није можда… или је… ма то није, можда је… И тако, струка к’о струка, анкетари к’о анкетари, заподенусмо озбиљну дискусију којој се повремено прикључују гости за суседним столовима, конобари, а бога ми и разносачи хране, са својим озбиљним саобраћајним искуством. Неко примети да нам недостају подробнији подаци и да од докумената на столу имамо само ћевапе, љуте, печене и по коју препеченицу, па предложи да се можда од Брисела званичним путем затражи да објави сву документацију, записнике о увиђају и остало. Стависмо на гласање. Предлагач остаде усамљен и донесе се одлука да је ово што имамо пред собом за сада довољно — евентуално још једна тура.
Око реконструкције се сложисмо. На папиру нацртасмо шине, скретнице, кружни ток. Две празне ракијске чашице симулирају два трамваја. Поче померање чашица по шинама и у кружном току… никако да се сударе. Пробамо опет — и ништа. Како ли су само ови Европљани успели? Додуше, фали нам податак да ли су се трамваји чеоно сударили или је један од њих, по европском стандарду, другог сустигао отпозади… Одусмо од реконструкције, напунимо измучене чашице и дигох их у ваздух. Тек се тада сударише, уз обавезно „живели!“.
Неко из анкетне комисије понуди решење: „Да нису летећи трамваји у питању?“ Други га одмах упозорише да ово није кинеска бајка, већ озбиљна анкетна комисија! И да тако озбиљна, како је шеф сале саставио, не сме себи да дозволи да закључак донесе на лабавим претпоставкама и новинским наглабaњима. Претпоставке морају бити потврђене из више релевантних извора. Најмање три еминентне кафане морају дати исти закључак, на заједничком збору, да би претпоставка била релевантна за давање коначног мишљења струке. И не сви медији! Само они који излазе или се емитују и на енглеском. Ако неког случајно нема и на енглеском, то је знак да су извори информисања тог медија изван истинитог опсега и ван саопштења Брисела.
Тог истог Брисела где се у XXI веку сударе трамваји.
Али свеједно — позвати се на Брисел, то је као некад на друга Стаљина до ’47, или на друга Тита након тога. „Рекао Брисел!“ Еј… нећеш ваљда у овом времену бити неверни Тома! Христова се не пориче! Е, сада — да ли они знају за Бога, још није доказано. Мада… Брисел су многи видели и причестили се бриселском истином, а ми други се само причешћујемо.
Да се вратимо раду анкетне комисије. Један од истакнутих у струци за столом (додуше већ у пензији) значајно подиже кажипрст увис и претпостави: „Ма мени се све чини да су у ово Руси умешали своје прсте. Они ионако шаљу те њихове дронове и по више хиљада километара!“ Тајац за столом. Завереничку атмосферу и мук прекиде конобар, иначе члан проширеног пленума анкетне комисије: „Ја сам то одмах помислио. Може Рођа далеко да добаци.“
Члан струке, познат као последица после-голооточког периода, удари рукама по столу да есцајг поскочи. Окренуше се сви ка нама: „Доста, бре, с том русофобијом! И кад се на том трулом Западу и трамваји сударе — криви су вам Руси!“ Оно јесте, у последње време и за кишу и за сушу кривимо њих.
Опет гласање. Демократском већином одбија се претпоставка о руском малигном утицају на судар трамваја у Бриселу. Кинези? Одбијено. Амери? Одбијено. Немци? Сви уздржани. Изгледа да је госпођа Урсула опет нешто око финансија забрљала, као и претходна два пута.
Закључак се полако кристалише. Још само нијансе. Да видимо — да ли је то сама забрљала или у оквиру организоване криминалне групе зване Европска комисија. Гласање: ОКГ као врата! Кафана се полако празни, секретар анкетне комисије сачини записник и језички формулише налаз и мишљење струке о узроцима судара два трамваја усред Брисела, нашег новог Јерусалима. Остало је само да закажемо конференцију за штампу и саопштимо мишљење струке, уз сву опасност да нам замере — да „мислити и цвеће брати није исто“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Extra, vrlo duhovito. Pozdrav advokatu, medju najboljima u Srbiji.
ko jos cita sta ovaj cincarkoji je neprijatelj srba ima da kaze
Kada na takav nacin zelite nekoga da uvredite, potrebno je da znate i konsekvence.
1. O cincarima generalno. To je narod generalno grckog korpusa, ogromnom vecinom Pravoslavne vere. koji su tokom istorije dosta stradali – stradali do nestanka. Recimo, u 18. veku je potpuno unisten njihov grad Moskopolj, cije se rusevine danas nalaze na teritoriji Albanije. Radi se o radnom i vrednom narodu, tako da su se utopili u mnoge nacije. Jedan broj njih su postali Srbi. Da samo spomenem jednog od njih: Alkibijad Nusa, poznatiji kao Branislav Nusic.
2. Sam Petronijevic Goran NEMA NIKAKVE veze sa Cincarima. Po ocu je cisti Srbin. Recimo, njegov deda je ucestvovao u Toplickom ustanku, a mnogi blizi rodjaci su bili u cuvenom „Gvozdenom puku“, neki od njih i poginuli u prvom svetskom ratu. Majka nikada nije krila (zapravo ponosila se tim) da je Crnogorka srpske provinjencije, rodjena i citavog zivota zivela u Srbiji. Ovo znam obzirom da sam njegov rodjak.
Znaci, kada hocete nekog da uvredite, prvo proverite podatke. Ovako, ispada da sami sebe vredjate – svojim neznanjem.