Загонетка гроба деспота Ђурђа Бранковића траје четири деценије

Тајна огромних саркофага из средњовјековне Цркве Ваведења Пресвете Богородице у селу Славковица под Рајцем, дуга четири деценије, није разријешена ни после најновијих ископавања. Она нису ни потврдила ни оповргла претпоставку археолога Димитрија Мадаса, који је седамдесетих година прошлог вијека открио дивовске камене сандуке. Био је увјерен да су у њима сахрањени деспот Ђурађ Бранковић, деспотица Ирина и њихов син Лазар.

Недавна истраживања локалитета Манастирине, током реконструкције старог храма, који је изнова бљеснуо у пуној величини, поставила су и низ нових загонетки пред научнике.

„Према предању, овде се налазио манастир, и ми јесмо пронашли два конака, али не и трагове монашког живота. Црква има елементе рашког и романичког стила, а њена величина и квалитет градње указују на то да је ријеч о задужбини племића. Ипак, нема трагова да је икад живописана, што је тешко објашњиво, јер је веома дуго била активна. Сахрањивање крај ње траје од 12. до 15. века, а број покојника указује на то да је у околини постојало велико насеље. Његове трагове још нисмо нашли, као ни двор задужбинара. То је посао који тек предстоји“, каже археолог Радивоје Арсић из Ваљевског завода, који је обавио археолошка истраживања током реконструкције храма.

У густој вегетацији у близини манастира, али и на ширем простору Славковице, на више локација археолози су открили веома старе средњовјековне српске надгробне споменике. Они су слични необичним монолитима откривеним у оближњем селу Дићи, крај задужбине великог челника Влкдрага.

„Као и храм у Дићима, и Црква Ваведења подигнута је на праисторијском светом тлу, на тумулу из гвозденог доба. Налази из гробова, које смо откопали прошле године, указују на то да је сахрањивање у средњем вијеку можда почело раније него што се мисли, чак и у преднемањићком периоду, али одговор на то ће нам дати ДНК анализе скелета“, каже Арсић.

На ДНК анализу, у врхунске стране лабораторије поново су послати и узорци костију које су 1973. откривене у саркофазима закопаним дубоко у тло, у капели дозиданој испред цркве. Ништа слично није забиљежено ни на једном средњовјековном локалитету, јер су саркофаге у српским црквама имали само ктитори, и они су се увијек налазили унутар храма. Камени сандуци из Славковице имају ножице, што указује на то да су били намијењени излагању, али су због нечега закопани. Мајдани камена од кога су исклесани саркофази, сваки од по једног блока, налазе се на неколико километара од цркве. Археолози кажу да је њихово преношење било прави подвиг, који се предузимао само због изузетно значајних покојника.

„Колега Мадас је претпоставио да су саркофази закопани да би се спријечило турско скрнављење гробова деспотске породице. Међутим, ДНК анализа из времена открића није потврдила ту претпоставку. Према њој, кости потичу из периода од 11. до 13. вијека, прије Бранковића. Из 12. вијека је и предивна камеја Светог Николе, пронађена крај костију покојнице. Из истог периода су неки гробови крај цркве које смо ископавали прошле године, а сматрамо да има и старијих. Даља ископавања могла би да дају потпуно неочекиване податке о прошлости овог краја“, каже Арсић.

Три светиње у малом селу

Записи географа и етнолога из 19. и 20. вијека свједоче да је у Славковици постојала још једна црква брвнара са старом некрополом, као и средњовјековно гробље на мјесту гдје је 1875. подигнута катедрална црква посвећена Преображењу, која је активна и данас. Све то указује на постојање врло великог средњовјековног насеља на планинским падинама према Рајцу, на простору периферије данашње Славковице, која има тек мало више од 500 становника. Наука још није одгонетнула зашто су средњовјековни Славковчани одабрали да се у великом броју населе на врлетном шумовитом подручју, сиромашном обрадивом земљом и богатом само бујним изворима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: