• Мозаик

Заборављене поруке великих мислилаца: Ми смо племе угрожено свим својим суседима

1 min read

9 година ‎ Блиц

Недавно, на свечаности поводом 175 година Српске академије наука и уметности, између осталог, Гојко Шантић и Небојша Кундачина извели су „Завештања – заборављене поруке“ које је сачинио академик Љубомир Симовић преплићући текстове, односно подсећајући на речи Јована Стерије Поповића, Јована Цвијића, Исидоре Секулић, Милутина Миланковића, Светозара Радојчића, Иве Андрића и Слободана Јовановића.

Симовић напомиње да му се, тражећи начин на који би се најдостојније могла обележити 175. годишњица од оснивања Друштва српске словесности, из кога је израсла данашња Српска академија наука и уметности, учинила интересантном једна идеја.

– Како САНУ под својим кровом окупља представнике свих научних области и скоро свих уметности, чинило се занимљивим истражити да ли међу научницима и уметницима, уз све разумљиве разлике, постоје и неке суштинске додирне тачке и везе. У том размишљању наметнуло се поређење између једног песника, Петра ИИ Петровића Његоша, и једног астронома, геофизичара и физичара, Милутина Миланковића. Загледан из свог кабинета у Капетан Мишином здању у бескрајне дубине васионе, Милутин Миланковић каже да је „наш сунчани систем, једна мала гомилица сићушних небеских тела“ и „да таквих сунаца“ – као што је ово које нас греје – „већих и сјајнијих има на стотине милиона у васиони“. То исто, на свој начин, каже и Његош, који, загледан „у бескрајни океан воздушни“, у коме открива „насијата кола са сунцима“, зна да су сва та „сунца само капље св’јетле“, и да су сви ти „мирови“ – сви ти светови – само „једва видне искре“.

Стеријина опомена

Међутим, истиче познати академик, ма колико нас ово привлачило, околности нас опомињу да усмеримо поглед у другу страну.

– Налажу нам да васиону одложимо за неку другу прилику и да се позабавимо приликама на земљи. И чланови Друштва српске словесности, и чланови данашње Академије, ма којом се науком или уметношћу бавили, осећали су се одговорним за судбину земље и народа. Суочени са нашим митовима, са стањем у државној управи, у историографији, у књижевности, и са нашом склоношћу да себе видимо само у најлепшем светлу, и у највећим размерама, најодговорнији међу њима су знали да је предуслов за опстанак и напредак државе и народа суочење са истином. Рецимо, у својој заветној песми „Моја тежња“ Јован Стерија Поповић опомиње: „Ко преза роду истину рећи/ Худ је да народ учи“, док неколико деценија касније, Јован Цвијић своје белешке „О одговорности јавног радника и интелектуалца пред сопственим народом“ почиње: „Истину тражити и према њој се управљати… На истини стварати менталитет народа.“

Љубомир Симовић подсећа да поруку из своје песме Стерија разрађује у предговору својој комедији „Родољупци“.

– Стерија каже да: „Докле се год будемо хвалили, у повесници учили колико је ко од предака наших одрубио јуначких глава, а не где је и с пута сишао; донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи и не мисле да може бити погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо поглед на најпознатију повесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство… Отуд није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубља сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније савете дају, не марећи, хоће ли се тиме своме народу каква штета нанети.“

Цвијић о охолима

По Симовићу, пола столећа касније, као да се у нашим схватањима ништа није променило.

– Јован Цвијић осећа потребу да настави и допуни оно што је Стерија написао. Указујући да треба „на истини стварати менталитет свог народа“, он наставља: „Да не буде охол и уображен а то највише од тога долази што не зна истинито стање ствари, а заведу га уображени и охоли. Спречавати да га демагошка интелигенција или политичари не наведу да претерано много тражи туђе области. Тиме се будућност народа излаже великим незгодама и ако сувише непријатељстава изазову може бити узрок и слома народног. Нико није на недогледно, чак ни на дуже време осигуран па ни наша нова држава, ако у њој не буде честитости, морала, прегнућа, великих воља. Нигде савест једног јавног радника није изложена испитивању и мукама него баш у територијалним питањима. Треба бити правичан и због тога јер се мора са другим народима живети у разноврсним везама…“

Он, као и Стерија, не пропушта да нас опомене: „Принцип рада истаћи изнад свега… Рад и стварање да буду једино мерило.“

Исидорина реч

Говорећи даље о мудрим а заборављеним речима наших великана, Љубомир Симовић вели да „као да из Цвијићеве руке преузима Стеријино перо“ Исидора Секулић 1928. године пише:

„Како смо примитивно и нецелисходно ратоборни! Сад смо са својим рођеним животом у рату. Југославија, то је данашњи и од-данашњи наш живот. Југославија је промашила, кажу, идеал је слагао! Није. У време тријумфа, и споразума, наш је живот имао папирну вредност; а после, у паклу размирица, добио је металну вредност. Него смо по много чему хетерогени и процес сређивања и хијерархисања је жесток, и чини се читав рат, а и јесте врста рата. Не мари. И у природи и васељени је све хетерогено, а ипак се држи и траје. Невоља је наша што у том боју заповедничка места заузимају искључиво политичари. И дају им се та места, и узурпирају их они сами. А културни генерали дремају. А интензиван културни рад и контакт најправилније би истакли снаге и план везивања и подупирања показали: ко је више индивидуалан, ко више прилагодљив; ко више идеалан; ко више практичан; ко више за метод и ред а ко за авантуру и освајаштво…“

Миланковић о култури

Подсећа Симовић и на речи научника Милутина Миланковића:

– Присећајући се „времена наше српске славе“, када је за време балканских ратова гледао „како се рађа њено сунце на обзорју“, Милутин Миланковић, у јуну 1944. године, долази „до тужног сазнања да смо ми само један мали народ, боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима“, и пита се „да ли нам очински дом неће бити раскопан а име угашено… Да ли ћемо моћи опстати као самосталан народ у независној држави? Да ли ћемо бити способни да се политички, економски и културно одржимо као национална индивидуа? Размишљајући о томе, сада сам ипак јасно увидео да је у нашем потпуном расулу када наши политичари упропастише све оно што смо ми вековима створили – прека потреба да спасавамо наш културни капитал. Њега су створили наши велики синови. Они ће служити за углед и подстрек млађим нараштајима.“

Шта се данас питамо

Ваља нам се, каже Симовић, сетити и речи Светозара Радојчића.

– Пишући 1978. године предговор монографији о Хиландару, Светозар Радојчић се бави истим проблемима као и претходници: „Ако превазиђемо судбину и историју народа-ратника измениће се и наша улога у свету и наша историографија. Пратећи до сада претежно хронику владара освајача, њихових победа, ширење граница, пораза и повлачења, сами смо себи створили једну слику о нашем средњем веку као временима у којима се смењују тријумфи и катастрофе и у којима је често владала тама. У том сумраку светлеле су као усамљена светила задужбине, њихова свечана архитектура, фреске и иконе. Веза између човека и уметности тог света увек је остајала загонетна, нејасна, скоро несхватљива. Уобличен човек нашег средњег века увек се привиђао као странац, као образовани пролазник у земљи горштака у којој су као главни представници нације ратници и трговци…

Верујем у способност нашег народа да буде, увек кад је на висини, интернационалан, да од туђег народа прими и страним народима даје. Наша је срећа што су нам писци – у средњем и новом веку – увек сродни, што су нам сликари увек слични, што су нам мислиоци увек на исти начин зависни и слободни од европске мисли. Они у свим столећима – кад у сунчаним тренуцима постижу висину – стоје уз водеће и лако се од ученика преображавају у творце. Некад се питало: када смо срећно ратовали и ширили границе. Данас се питамо: колико смо пута у нашој историји имали среће да се подигнемо до лика усавршеног човека; и да се, исто тако, суочимо са собом у временима кад смо осуђени да трајемо животом примитивног човека.“

Андрићево „завештање“

У Андрићевом „Завештању“ Симовић сналази ово:

– Колико је тежак, колико је могућ или немогућ тај пут од „живота примитивног“ до „лика усавршеног човека“, можда најбоље показује истина коју иначе уздржани Иво Андрић открива у „Знаковима поред пута“: „Сувише је овај народ патио од нерада, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек запита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.“

Профил Робеспјера

Постављајући питање шта је довело до тога да ове Андрићеве речи буду једна од наших основних истина, Љуба Симовић каже:

– Године 1920. излази књига „Вођи француске револуције“ Слободана Јовановића, у којој он, између осталих, даје и портрет Робеспјера: „Робеспјер је имао најопаснију од свих амбиција, амбицију моралну“, пише Слободан Јовановић. „Неговао је своју ‘савест’, израђивао свој ‘карактер’, хтео да постане живи образац свих врлина. Код моралних врлина ово је опасно: ако човек јако зажели да их има, може му се десити да уобрази да их већ има. Од ове самообмане једино нас чува самокритика; лишен ње Робеспјер је стао веровати да је његов морални идеал оваплоћен у његовој личности. Сваки напад на своју личност сматрао је за хуљење на свој морални идеал – и како су на тај идеал могли хулити само ниски и покварени људи, он је сматрао за дужност да своје противнике гони до истраге. Његова амбиција, удружена са његовом савести, није знала више за границе.“

Треба додати још једно запажање Слободана Јовановића.

– Пажњу свакако привлачи и кад Јовановић каже: „Жирондинци нису претеривали када су тврдили да је Робеспјерова популарност опасна. У општем интересу није било да људи изгубе сваку моћ критике према једном политичком човеку и пођу за њиме као заљубљени и омађијани. Идоли у политици као и иначе опасни су стога што обустављају процес расуђивања код својих обожавалаца.“ Ко зна кога бисмо све могли препознати у овом Робеспијеровом портрету. Много је оних чији је его већи од њиховог знања и способности. А још више оних које тај его опчињава више него било које знање и било која способност или мудрост.

Симовић је, каже, „Завештања“, не случајно, завршио Стеријиним стиховима с почетка.

– То је подсећање на поруке које смо игнорисали или заборавили. Цену тог заборава знамо. Стерија у тим стиховима, поновићу, каже: „Ко преза роду истину рећи/ Худ је да народ учи“ знајући притом да док сам народ не схвати да онај ко истину не зна, или онај ко истину крије није подобан да га учи и води, не може бити ни промене, ни напретка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: