ИН4С

ИН4С портал

Заборављена кућа војводе Мишића

1 min read

У Прокупљу, у улици која носи име прослављеног војсковође, стоји само пола куће у којој је живео и одакле је пошао у Колубарску битку. Прије Мишића, у кући је живио прослављени јунак са Грахова Пеко Павловић, после изгнантва и сукоба са Књазом Николом.

kuca vojvode Misica Prokuplje

„По завршетку академије, отпутовао сам половином септембра 1880. године у Прокупље, на дужност у Седми пешадијски батаљон“, записао је у својим мемоарима „Моје успомене” Живојин Мишић, прослављени стратег велике победе српске војске на Колубари 1914. године. Живот у овој варошици, тек ослобођеној (1877. године) од Турака, толико се допао младом официру да је он, кад су га Карађорђевићи, после балканских ратова, по други пут пензионисали, под сумњом да је био наклоњен Обреновићима, дошао овамо да проводи своје пензионерске дане.

За себе и своју породицу Мишић је купио велику кућу у центру Прокупља, одмах иза зграде Окружног начелства. Она је, кажу историчари, припадала у турско доба неком аги и била једна од највећих у граду. Године 1885. њу је купио Пеко Павловић, прослављени јунак с Грахова, кад се овамо доселио после сукоба с књазом Николом.

peko pavlovic

И даље прогањан, Пеко се одселио чак у Бугарску, а кућу је продао генералу Милојку Лешјанину, војсковођи који је ослобађао и Ниш и Прокупље и друге градове на југу Србије и којем се, такође, живот у Прокупљу веома допадао.

И баш у време кад је његов син Љубомир дорастао да иде у војну академију, појавио се Живојин Мишић као пензионер са жељом да ту кућу купи и у далекој провинцији проводи миран живот. Тако је и било: платио је за њу, кажу, седам хиљада динара. Било је то у априлу 1914. године.

Није, међутим, Мишић имао много среће да ужива у Прокупљу. Убрзо је избио Први светски рат, а њега су се сетили кад је српској војсци било најтеже – активирали су га, поставили за помоћника начелника штаба Врховне команде, а онда му дали и команду над Првом армијом. Изненадивши аустроугарску војску снажном противофанзивом, с подигнутим моралом српских ратника, он је у биткама на Колубари однео велику победу над троструко јачим непријатељем, какву није забележила савремена историја ратовања.

Занимљива је и историја куће Живојина Мишића у Прокупљу. Слободан Несторовић, дугогодишњи уредник у „Политици” и један од, свакако, најзначајнијих хроничара Прокупља, записао је у књизи „Под Хисаром” да је Мишић после рата кратко боравио у својој кући, јер је отишао на лечење у Париз где је и умро 20. јануара 1921. године. Његов син Радован ускоро је продао очеву кућу.

zivojin-misic_500x300.jpg-rtv

Она је данас у власништву породице Стајковић. По причи лимара Боже Стајковића, коју смо својевремено забележили у „Политици”, Стајковићи су опслуживали породицу Мишић и тако се спријатељили. Живојин им је, каже, обећао да ће им продати кућу за 10.000 динара. Они су му дали само капару, а после рата, наводно, његови синови су опростили све и оставили им кућу.

Другачија је прича инжењера Божидара Стајковића. Он тврди да су после Мишићеве смрти његова супруга Лујза и синови тражили двоструку цену – 20.000 динара. Срећом, каже, те јесени је родило грожђе, па су продали у Нишу пуних 26 кола (око 2,5 вагона) и све исплатили и добили и тапију на кућу, велико двориште и виноград.

Било како било, тек данас је од те куће остала само половина. Један од наследника срушио је онај први део и подигао модерну грађевину. Други део још одолева времену и својеврсном лепотом и историјским значајем. Нажалост, на том остатку куће нема ни помена да су у њој живели чак тројица великих војсковођа, да је баш из ње војвода Живојин Мишић кренуо у велику победу на Колубари. Бар да се неко сетио да ту постави спомен-плочу, што не кошта много, ако нема пара да се откупи и остатак куће.

Могло би ово место да буде и култно и да се опреми као својеврсни музеј. Јер, говорили су нам Стајковићи да су на таванубиле многе књиге и документа које су у Другом светском рату окупатори, највећи део, разнели или спалили, али да „свако од нас Стајковића има бар понешто из текуће”, како нам је говорио инжењер Божидар, наводећи да још стоје „резбарене столице, стари грамофон с плочама, клупа, велика слика Везува с Помпејом”…

Ако ништа друго, кућа је вредан споменик старе градске архитектуре из турскога времена, каквих у овом граду готово да и нема.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *