Za sebe i za tog momka

Piše: Marina Hakimova Gacemajer, (Vzglяd; preveo Želidrag Nikčević)

„Prestanite sa zabavom! Umesto toga, prikazujte istorijske, dokumentarne filmove!“ „Kako možete u miru da jedete i pijete kad naši tamo ginu?“ „A kod nas restorani, barovi, na televiziji i dalje pogađaju ona slova.“

„Moj sin satima dangubi, odbrusila sam mu: ‘Momci kao što si ti sad jurišaju na mitraljeze’!” „Posvađao sam sa ženom, histeriše oko odeće, a ljudi u Donbasu su živeli u podrumima osam godina, kako im je bilo?“ Takve primedbe se sve češće čuju na internetu.
Mnogi ljudi koji žive u tihoj pozadini pridružili su se specijalnoj operaciji. Neko posle posla ide da volontira, neko skuplja novac za pomoć izbeglicama, neko na društvenim mrežama objavljuje patriotske pesme, izveštaje sa fronta, fotografije palih heroja.

Gledajući njihove portrete, teško je vratiti se u pred-operativnu lakomislenu svakodnevicu. Teško. Ali neophodno.
Svima se promenio život – sad su, hteli to ili ne, sve oči uprte u specijalnu operaciju, sa orijentacijom na Donbas. I naše simpatije Donbasu pomažu. Naš rad. Naše molitve. Ali – da li će naša tuga pomoći frontu?

Nedavno mi je pisala jedna žena. Ona ima preko 40 godina, živi u ruskom regionu gde nikad nije bilo rata. Ali rat je prošao kroz ceo njen život, i zato ona ne razdvaja njih, koji se bore za nas, i nas, koji se u svetu zabavljamo. Evo njene poruke:
„Moj muž je bio tamo 2014. godine. Zadobio je snajpersku ranu u grudi, momci su ga izneli, bika od dva metra, spasili ga… On je patriota do koske. Pitala sam muža kako da sad žive oni koji su daleko od borbe. Razgovarala sam s njim, sa našim prijateljima – padobrancima koji su prošli oba Čečenska rata. I svi su mi rekli: to i jeste snaga ruske vojske! Oni su tamo da bismo mi ovde živeli mirnim i srećnim životom.

Činjenica da nastavljamo da živimo ovim „praznim“ životom je za njih na neki način značajna. Momci rade. To je njihov posao. Težak i smrtonosan. Ali oni ne rade za žalost u svom domu, već za život. Ne treba nam tugovanje. Poginuli će biti u našim srcima. Ali u njihovo ime moramo živeti, kao i uvek. Treba se radovati“.
Muž ove žene nikada neće pisati blog o tome kroz šta je sve morao da prođe i kroz šta sada prolaze njegove kolege, vojnici u Donbasu. Ali žena, koja je navikla da čeka i moli se, prenosi misli i osećanja boraca. Ne plašite se! Ne patite! Imajte saosećanja. Ali i radujte se. Slavite! I idite na roštilj! Naše odricanje od svakodnevice, naše uranjanje u tragediju pomaže neprijateljima. Naš miran i srećan život u pozadini je sada veoma dragocena stvar, ne može svaka zemlja to sebi priuštiti. A naši momci sada sa oružjem u rukama brane naše izlete i naše skupove na dači.
U finalu filma „A zore su ovde tihe“, glavni lik dolazi na mesto gde su poginule devojke vojnici, boreći se za otadžbinu. Tamo sreće mlade vesele turiste. I postaje mu jasno da devojke nisu umrle uzaludno, već da bi se njihovi potomci radovali suncu, mladosti, da bi jeli sladoled. Bez ovoga, žrtvovanje devojaka ne bi imalo smisla. A jedna moja poznanica, baka sa fronta, koja je ceo rat prošla kao medicinska sestra, živela je do 92. godine i često ponavljala: „Moramo živeti punim plućima! Za sebe i za one koji se nisu vratili!

Cilj terorista, fašista i nacista je da u naše domove i srca unesu žalost. Upravo protiv toga se sad bore naši momci. I sad treba živeti kao ona baba-frontovka: „za sebe i za tog momka“.

Život je sad mnogo vredniji, pozadinski rad je neprocenjiv, a prosta ljudska, svakodnevna sreća – i ona je naš doprinos pobedi. Pisma da je kod kuće sve u redu, sve kao i ranije – i ona su pomoć našim borcima.

(Vzglяd; preveo Želidrag Nikčević)