За моје оздрављење потребна је лудост и тек ће ме махнитост спасти…

Шта су сви напори човјечанства, све оно што се назива историјом, цивилизацијом, све оно што човјек чини, и што чини човјека, шта је све то до само узалудан и ташт покушај човјеков да се супротстави апсурду свеопштег умирања, да тобоже то умирање осмисли, као да се смрт може осмислити, као да јој се може дати икакво друго значење и икакав други смисао осим оног који она има!

Филозофи, они најциничнији, покушавају да бесмисао смрти осмисле неком вишом логиком или неким духовитим обртом, ради свеопште утјехе, али оно што остаје, бар за мене, врхунаравном тајном то је питање: шта дозвољава човјеку да упркос сазнању смрти дјелује и живи као да је смрт нешто изван њега самог, као да је смрт природна појава!

Дрхтавица која ме је држала последњих дана помогла ми је да схватим, упркос снажним нападима страха, да моја болест и није ништа друго до то: каткада, из мени сасвим непознатих разлога, и из сасвим несхватљивих побуда, ја постајем луцидним, у мени се јавља сазнање смрти, смрти као такве: у тим тренуцима дијаболичног озарења смрт за мене задобија ону тежину и оно значење које она имa an sich, a коју људи најчешће и не наслућују (заваравајући се радом и умјетношћу, заташкавајући њено значење и њен vanitas филозофским крилатицама) да би њено право значење осјетили само у тренутку када им она закуца на врата, јасно и недвосмислено, са косом у руци, као на средњовјековним гравурама.

Али оно што ме ужаснуло (сазнање не рађа утјеху) и што је моју унутрашњу дрхтавицу још више увећало, јесте сазнање да је моје лудило заправо луцидност, и да ми је за моје оздрављење – јер ово се стање дрхтавице не може поднијети – потребна заправо лудост, махнитост, заборав, и тек ће ме махнитост спасти, тек ће ми лудило донијети оздрављење!