За Маркса, као и за Енгелса су Хегелови ставови застарјели

На данашњи дан, 28. новембра 1820. рођен је њемачки филозоф Фридрих Енгелс, један од оснивача научног социјализма и најближи сарадник Карла Маркса. Потиче из породице која је посједовала фабрике у Њемачкој и Енглеској. Основне поставке материјалистичког поимања свијета изложио је у „Анти-Дирингу“. У сарадњи са Марксом написао је „Њемачку идеологију“ и „Манифест комунистичке партије“ и организовао Прву интернационалу – међународно удружење радника, основано 1864. Послије Марксове смрти 1883. наставио је рад у Другој интернационали, основаној 1889. и написао „Поријекло породице, приватне својине и државе“ и „Лудвиг Фојербах и крај њемачке класичне филозофије“. Посљедње године живота посветио је редиговању другог и трећег тома Марксовог „Капитала“. Остала дјела: „Скица за критику националне економије“, „Положај радничке класе у Енглеској“, „Света породица или критика критичке критике против Бруна Бауера и компаније“.

Пише: Лука Кешељевић

За Маркса, као и за Енгелса су Хегелови ставови застарјели. Узгред, Маркс и Енгелс су велики број списа написали заједно. Енгелс је према Марксу гајио посебно поштовање, па стога је Марксово име стоји свукуда испред његовог, на свим списима које су заједно објавили. Послије Марксове смрти, Енгелс је приредио и објавио неке његове списе. Но, ево Марксове идеје о укидању породице: „Укидање породице! Чак и крајњи радикали згражају се због ове срамне намјере комуниста. / На чему почива данашња буржоаска породица? На капиталу, на приватној заради. Њу развија потпуно само буржоазија; али она налази своју допуну у породичној лишености од породице на страни пролетера и у јавној проституцији. (…) Пребацује ли нам што хоћемо укинути експлоатацију дјеце од стране њихових родитеља? Ми тај злочин признајемо.“ (Маркс, Енгелс, „Манифест комунистичке партије“, Мала марксистичка библиотека „Мисао“, стр. 17.).Истини за вољу, на европском Западу, на коме, макар, још није успјела идеја љевичарског тоталитаризна – комунизма – много је очигледнија Марксова идеја рушења породице него Хегелова идеја неопходности породице. Као што видимо из овог цитата, за Маркса не постоје емоције, већ само експлоатација, одгој дјеце умјесто родитељима додјељује друштву. Ево тога мјеста: „Али ви кажете да ми укидамо најкорисније односе, јер на мјесто домаћег одгоја стављамо друштвени одгој“ („Манифест комунистичке партије“, стр. 17.).

И код нас, у Брозовој диктатури су и до данас остали много болни покушаји да дјецу васпитава друштво. На првим страницама сваког уџбеника налазила се фотографија „највишег сина наших збратимљених народа и народности“. Тај машинбравар, металостругар – шта ли је био – у образовном систему је засјенио толики број државника, војсковођа, пјесника и научника. Има генијална сцена у серији „Мој рођак са села“ у којој Драган Јовановић маестрално тумачећи улогу Дракчета раскринкава ту грозну подметачину исмијавајући сулуду градацију „тата се воли мало, мама више, а Тито највише“. Дакле, дјеца се уче да највише воле онога за кога поуздано не зна ни ко је. Такав образовни систем је мање образовни, а више служи дресури. Замислите каква је атмосфера у свакој учионици у којој на зиду стоји фотографија бравара, а не стоји, рецимо, фотографија Његоша или Николе Тесле.

Но, да се вратимо Марксу. Да видимо како се он маестрално бори против једне од најзначајнијих цивилизацијских тековина, односно, како хоће да уништи породицу: „Али ви, комунисти, хоћете да уврдете заједницу жена, виче на нас у кору цијела буржоазија. / Буржуј гледа у својој жени просто оруђе за производњу.“ („Манифест комунистичке партије“, стр. 18.). Разлог што код нас није успјела Марксова утопија разбијања породице вјероватно лежи у томе што је наше друштво, ипак, традиционално. Ово је свакако велика тема за етнологе и антропологе, психологе и социологе. Свакако, индикативан је покушај да творац револуције буде испред најближих сродника.

Маркс је одличан методолог. Њему је јасно када се уруши породица, урушиће се и друге цивилизацијске вриједности. Не жели да их реформише, него, напросто да их укине. Ево тога мјеста: „А комунизам укида вјечне истине, укида религију, укида морал у јести да им да нов облик, он дакле протурјечи цјелокупном досадашњем хисторијском развоју“ („Манифест комунистичке партије“, стр. 19.). Како разумјети „противречење цјелокупном досадашњем историјском развоју“ ако не противречење цивилизацији?

Наравно, када та Маркса не постоје наведене цивилизацијске вриједности, од његовог вриједносног поретка отпада и домовина: „Комунистима је даље предбачено да хоће укинути домовину, народност. / Радници немају домовину “ („Манифест комунистичке партије“, стр. 18.). У нашем школском систему се учило и учи да су пролетери највећи родољуби. Ово се, дакле, директно коси са изворним Марксовим учењем, јер родољубље је традиционална вриједност.

Још један цитат из „Манифеста“: „Комунистичка револуција је најрадикалније кидање са традиционалним односима власништва, па није чудо што се у току њеног развитка најрадикалније кида са традиционалним идејама. („Манифест комунистичке партије“, стр. 20.). Идеолози, дакле, не само да не крију да су њима цивилизацијске вриједности нешто што смета, већ јасно и недвосмислено указују да успјех њихове револуције без укидања цивилизације није могућ.

Сада, ћемо нешто рећи о марксистичком поимању рада и власништва. Будући да све ове теорије, углавном, се заснивају на супротности према Хегелу, напомињемо да тај велики мислилац у „Феноменологији духа“ о раду говори крајње афирмативно. Развојем рада, по њему долази до освјешћења људског рода. У чувеној дијалектици односа роб – господар наводи да роб посредством алатке све више постаје свјестан своје снаге, а господар није свјестан колико зависи од роба, јер од њега добија готов производ. Током тог дугог дијалектичко-историјског процеса, роб успијева да да се ослободи у идеалу грађанског друштва, у коме је светиња приватна својина. Према Хегелу, у Старом вијеку, на Истоку је слободан само деспот, у старој Грчкој, неколицина, а у германско-романском свијету слободни су сви. Марксисти иду Котора Хегела, с тим што им је намјера да искористе његову дијалектику: „Дијалектика је код Хегела постављена на главу. Треба је поставити на ноге, да се у мистичној љусци открије рационално језгро“ (Фридрих Енгелс, „Дијалектика природе“, прев. Др Иво Ерлин, др Миливој Мезулић и Катарина Крањц, Култура, Београд, 1970, стр. 51.).

Маркс и Енгелс, као Хегел, не доживљавају рад у потпуности као извор позитивности. Заправо, они у духу „постављања Хегелове дијалектике на ноге“ не оспоравају да је рад позитивно утицао на човјека, али произвео је друштвене неједнакости, односно поробљавање већине од стране мањине. Важно је истаћи и то да је њихова теорија немогућа без Дарвинове Т е о р и ј е
е в о л у ц и ј е, јер: „ти су мајмуни почели да се при ходању по земљи одвикавању од помагања рукама и да се навикавају на све усправнији ход. Тиме је био у ч и њ е н о д л у ч у ј у ћ и  к о р а к   з а  п р е л а з  о д м а ј м у н а  к  ч о в е к у. (Фридрих Енгелс, „Дијалектика природе“, стр. 192). У том духу Енгелс објашњава појаву породице, подјеле рада, својине и државе: „Укидање матријархат с било је с в е т с к о  и с т о р и ј с к и  п о р а з ж е н с к о г  п о л а.

Мушкарац приграбио крму у кући, жена је била лишена свог достојанства, под јармљена, претворена у робињу његове похоте и просто оруђе за рађање деце“ (Фридрих Енгелс, „Порекло породице, приватне својине и државе“, Култура, Београд, 1950, стр. 58.). Енгелс не спори да са „патријархалном породицом улазимо у област писане историје“ (Фридрих Енгелс, „Прекло породице, приватне својине и државе „, стр. 59.). Дакле, не спори ту цивилизацијску тековину, али она, по њему, је основица за поробљавање, па каже: „Familius значи домаћи роб, а familia je скуп робова који припадају једном човеку“ (Фридрих Енгелс“Прекло породице, приватне својине и државе“, стр. 59.). Према њему, као што се види, домаћин куће је деспот, а жена и дјеца су његови робови. Домаћин заповиједа, чланови беспоговорно раде и то је први принцип неједнакости и друштвеног раслојавања, јер је то је „прво класно угњетавање ( Фридрих Енгелс, „Прекло породице, приватне својине и државе“, стр. 67.). Стварање породице је, по Енгелсу, „први велики расцеп друштва на две класе: господаре и робове, експлоататора и експлоатисане“ (Фридрих Енгелс „Прекло породице, приватне својине и државе“, стр. 164.). Даље, са увећавање имовине, продубљивања се и социјална неправда. Тако мушкарац постаје власник средстава за рад којим којима раде његов чланови: „А с појавом стада и осталих нових богатстава догодила се револуција у породици. Привређивање је увек било ствар мужа, он он је стварао средства за привређивање и она су била његова својина. (…) Сав вишак који је сад долазио од произвођења припадао је мужу; жена је учествовала у уживању тога, али није имала никаквог удела у својини.“ (Фридрих Енгелс, „Прекло породице, приватне својине и државе“, стр. 165.). Без подјеле рада је бемог сам рад, без рада је немог напредак, што Енгелс прећутно признаје, али напредак цивилизације изједначава са поделом рада: „Тако смо стигли на праг цивилизације. Она почиње новим напретком у подели рада“ (Фридрих Енгелс, „Прекло породице, приватне својине и државе“, стр. 168.).

Суштина Енгелсовог односа комунизам – цивилизација, могао би се окарактерисати овако: што је више комунизна – толико мање цивилизације, или: што је више цивилизације – толико је мање комунизма. Прије писаних докумената, дакле, у праисторији, владао је примитивни комунизам, у коме рад није био подијељен. Даље, са патријархатом долази до укидања тог комунизна, јер појављује се подјела рада, њено усавршавање, стицање вишка вриједности, а тиме и даље друштвено раслојавање. Да би дошло сада до комунизма, цивилизацјске вриједности морају бити укинуте, јер на тај начин нестаје социјална неправда, и долази до идеала бесквасног друштва. Да цитирамо Енгелса: „Поред разлике између слободних и робова јавља се разлика између богатих и сиромашних – с новом поделом рада нов расцеп друштва на класе. Имовинске разлике између појединачних старешина руше стару комунистичку кућну заједницу свуда гдје се дотле задржавала; с њом се руши и заједничко обрађивање земље за рачун заједнице“ (Фридрих Енгелс,“Прекло породице, приватне својине и државе“, стр. 167.). И на нашим просторима било је грчевитих покушаја око формирања сеоских задруга. Причају људи који то памте како је код нас имплементирана идеја задруге. Убиједе народ да је добро да нема ништа, или тек толико да имају да једва преживе. Да је то огроман напредак у односу на земље трулог капитализма, које ће саме постати пролетерске. Те да људи у задрузи раде да свако има, а у пракси имали су само руководиоци. (Чу руководилац. Као да руком нешто води.) У сиромашној Краљевини Југославији сељак се уздао у оно мало или неко више земље и стоке. И он је био независан. Од покушаја формирања задруга, сељаштво је за то неколико година не само осиромашило, већ је изгубило самопоуздање и менталитет му се потпуно и до данас промијенио. Али, то су већ теме за социологију и психологију. Причају људи када су се расформиране задруге да је то било велико славље. Сама идеја задруге нам се свима о главу покушала можда горе од идеје самоуправљања.

У Русији су двадесетих година прошлог вијека постојали колхози. Наши руководиоци да би то неуком народу приближили, такве асоцијације су назвали задругама. Појам задруга је од давнина нана познат. Оне означавају домаћинства са већим бројем чланова, који располажу већом имовином и који се не дијеле ради освајања већег посла. Задруга долази од (радити) за друга, за другог, али тај други није апстракција, него члан који такође ради. У тим послијератним задругама сумњам да су сви руководиоци били у стању на тим предавањима да рајетницима објасне ко је тај друг – тај други – за кога раде. Но, неко ради, неко руководи. Опет, дакле, друштвено раслојавање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: