„Ж сви РТС“

У среду су наоружани нападачи упали у редакцију часописа „Шарли Ебдо“ и убили 12 људи. Читав свет био је, с правом, ужаснут злочиначким чином. Истога дана, у многим градовима света људи су се спонтано окупили да би исказали своју солидарност за жртве и да би изразили протест против тог бездушног злочина. И Београђани су се на адекватан и достојанствен начин солидарисали с убијеним новинарима. Званична Србија придружила се свим нормалним и демократским земљама у осуди овог језивог, како је Франсоа Оланд рекао – варварског чина.

Протести су се, захваљујући интернету, истог трена заоденули јединственим слоганом „Ж сви Чарли“ и њихове су фотографије преплавиле друштвене мреже. Оваква брза акција осуде тероризма и солидарности са страдалима импоновала је сваком нормалном бићу и показала да је свет уједињен против зла, против насиља и против сваког ко пуцњем у новинаре жели да ућутка слободу јавне речи и мисли.
Гледајући то, имао сам двоструки осећај, с једне стране, задовољства што припадам свету уједињеном против насиља над слободом изражавања, а с друге, незадовољства, због догађаја из недавне прошлости, ово осећање изразио сам твитом:

„Не бих да ме неко схвати погрешно, али волео бих да се и 1999. негде на свету скупила група људи с транспарентом: „Ж сви РТС.“

На ово су уследиле бурне реакције. Мноштво љубитеља слободне речи написало ми је низ увреда, да сам „глуп“, да сам „морално дно“, да сам „хуља“, да напустим интернет, да сам „лажов“ и тако даље и у том смислу. На питање шта сам слагао, одговорено ми је да је 1999. било мноштво протеста и да су и новинари протестовали, а да су чак и тадашњег портпарола НАТО Џејмија Шеја новинари засули непријатним питањима.
У пролеће 1999. био сам војник, мобилисан и послат у тенковску бригаду, тако да сам ТВ програм из оправданих разлога гледао спорадично. Ипак се сећам протеста против бомбардовања Србије. Било их је. Организовала их је махом наша дијаспора, али су у њима учествовали и грађани тих других земаља противећи се „кампањи“ вођеној у Србији. Било је оштрих протеста и у Авијану, месту одакле су кретали авиони ка Србији, али и у другим градовима Европе, све то је истина.
Али хајде да бомбардовање Србије и питање како је, зашто и чијом кривицом до њега дошло оставимо по страни.

Концентришимо се на један детаљ – бомбардовање зграде РТС-а и убиство 16 новинара и радника те медијске куће. И запитајмо се: „Зашто тај злочин није ујединио свет и медијску елиту онако како је то учинио напад на лист ‘Шарли Ебдо’? Зашто новинари читавог слободног света нису устали и рекли: ‘Ж сви РТС?’. Зашто је тај догађај проузроковао само појединачне протесте и получасовно знојење Џејмија Шеја, а није, на нивоу светских медијских гиганата и новинарских асоцијација, оцењен као пуцањ у новинарске слободе?“

Србија је у јавности запада тада била оцрњена, а њен јавни сервис био је појам државне пропаганде и лажи, што је факат и био. Препарација јавног мњења битно је утицала на снагу протеста. Чак и новинари који су то начелно сматрали неприхватљивим можда су помишљали да су и Србија и РТС, у ствари, добили оно што су заслужили.

За разлику од некадашњег РТС-а, „Шарли Ебдо“ је лист који излази у једној демократској земљи. Зато, осуђујући напад на тај лист, осећамо се ослобођени моралних дилема. Помислимо на оне који су сатиричним третирањем својих верских симбола били погођени. Имају ли они право да буду увређени? Наравно. Имају ли право да то реше „калашњиковима“? Никако.

Да ли су неки имали право да им се 1999. извештавање РТС-а не свиђа? Наравно. Да ли су имали право да га због тога гађају бомбама? Никако. Наш однос према убиству новинара не сме да буде повезан с тим да ли нам се допада њихов рад. Не постоји добро и лоше убиство новинара. Сва су лоша. Слобода или важи за све или је нема ни за кога. Ако нас томе не научи трагична париска среда, у опасности смо да понављамо разред. Сви ми, читав свет.

Небојша Крстић – Независне новине

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: