Вукић

Пише: Батрић Бабовић

Вукић је био најмлађи син јединог сеоског кулака.

Најмлађе дијете оца и мајке шесторо дјеце.

Најстарија сестра коју није запамтио преклана је у оближњој планини.

Ратови доносе пакао са чистилиштем.

Све траје бескрајно.

Ни његов случај није био милосрднији.

Три сестре постале су поратне удовице.

Даме удате за три партизана.

Три ратна друга.

Један је погинуо код Мојковца, други на Сутјесци, а трећем је гроб непознат.

Два старија брата су убијена. Један у рату. Други у миру.
Од другова истомишљеника.

Најчешћа историјска слика сваког рата у Црној Гори.

Вукић је постао стасити правник.

Стуб братства и породице.

Оженио се љепотицом.

Нису имали дјецу.

Спроведена медицинска испитивања указивала су на женски стерилитет.

Сестре удовице, које по природи свог задеса не могу бити било шта друго осим врана и чавки, грактале би да остави своју љепотицу и нађе другу ради порода.

Његов израз лица, налик нијемим филмовима који би приказали средњевјековне фреске дао би снажан одговор.

Ћутање је покривало љубав према сестрама и вољеној жени.

Био је елитни зналац свог посла.

Мајстор катастарских мјера и њихових дубоких пренесених значења.

Знао је многе тајне које су криле карте из Отоманског Царства, Балканских Ратова и Краљевине СХС.

Завјетни комунизам није му стављао забран на став да је ФНРЈ грешница према поднебљу гдје су бивствовале његове карте и картографија.

Универзална етичка начела и морални принципи били су изнад личног партијског става и идеологије.

То га је коштало да буде на разним посматрањима, маргинама и провјерама.

Независно од чланства у КПЈ од првог дана.

Политика је постајала немилосрдна, а Вукићева савјест још немилосрднија.

Ноћима није спавао.

Постајао је нијем.

Копнио је.

Супруга га је упитала: „Шта те мучи?“

„Мучи ме братска рана“ проговорио је тихо.

У граду је било правило да се о смрти његовог брата и још два друга у раним послератним годинама ћути.

Помен тог случаја био је забрањен у најтамнијим осамама.

Његова душа коначно је проговорила.

Ангажовао је тројицу радника и кренуо према Метохији. Нашао је мјесто гдје су му лежели брат, брат од стрица и кум.

Хум је био високо у планини.

На то мјесто допирала су звона Пећаршије.

Вукић је тамо крштен као дијете.

Од тада, па све до часа повратка у планину, крштење је имало судбину вука у гори.

Како се рака продубљивала, назирале су се људске кости.

Из извора блиских тадашњим властима, знао је тачан распоред како и гдје је положен свако од тројице уморених.

Кад су их извадили на површину земље, клекнуо је на кољена, прекрстио се, пољубио их и почео да пролама: „Леле мени браћо моја. Леле мени мој Новаче! Кућо моја ископана!“.

Ругова се следила.

Чакор је мирисао на Ад.

Кренули су према селу.

У касну ноћ положили су их сву тројицу на сеоско гробље.

У раним јутарњим часовима, Вукић је добио позив да се јави у УДБУ.

Тужне вијести лако се прелију у сазнања.

Саслушан је и враћен у село истим возилом које га је повезло ради давања тражених информација.

Срески начелник УДБЕ био је Вукићев школски и ратни друг.

Крштен са њим у Пећаршији.

Добар човјек.

Зато је добро и прошао.

Пар ноћи прије смрти, Вукић је сањао сан у коме је видио своју преклану сестру Видосаву како иде према родној кући.

У рукама је носила извор бистре воде са катунског планинског извора.

Изгледала је као вила. Сва у бијелом, са срмом и ђерданима на врату и грудима.

Кад му је прилазила да га пољуби, изнад главе се створио црни облак.

Из њега се спустио гром са црном алом и даждом.

Кућа се преполовила на пола, а Видосава је нестала.

То није личило на добру вијест.

Да је сан јава, показало је вријеме.

Умро је у сну од последица инфаркта.

Тих и насмијан.

Кућа је остала пуста.

Двадесетак година послије његове смрти на мјесту погибије чувене комунистичке тројке подигнут је споменик.

Из мишјих рупа након пада тоталитаризма, измиљели су првоборци, ратници, јунаци, свједоци, који су деценијама ћутали о страшном злочину и људском страдању непојамне снаге.

Сви су се утркивали да кажу колико су муке видјели, колико су јада и терора претрпјели, неки су се јадали да су замало изгубили борачке пензије и права на бесплатно школовање…

Поривна људска природа и ситни животни нагони, трчали су стазама самооправдавања и појашњавања разлога, зашто су пристајали под стегама страха на духовно самопорицање.

Сва та плејада „јунака говорника“, познаваоца историје случаја и потомака мучки уморених предака, ниједном ријечју није поменула давно пресељеног Вукића, без чијег јунаштва не би било планинског мрамора.

Ово је обична прича која говори да част и храброст никад не умиру.

Као ни затрављени Вукићев мрамор са крстом у темељима ранохришћанске базилике, која чека нове Вукиће у дан који нити смркава нити свиће!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: