Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, преминуо је 7. фебруара 1864. године.
Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и манастиру Троноша.
У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ /граматику/, а 1818. „Рјечник“.
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна о српском народном благом и прошлошћу.
Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић је стекао многе присталице, али и огорчене противнике.
Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицајем.
Послије 33 године у туђини, његови посмртни остаци су 1897. године пренесени из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.
О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да је Заступништво града Загреба 1861. године додијелико Вуку Караџићу Повељу почасног грађанина, којом су му дата „сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају“.
Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека.
Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем.
Неки лингвисти добили су задужење да ураде „инструменте“ тог језика и уџбенике.
Године 1892. Иван Броз издаје и штампа „Хрватски правопис“ у чијем предговору наводи да би се „све то могло назвати и српским правописом“.
Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје „Граматику и стилистику хрватског или српског језика“.
„Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас“, записао је Маретић.
Вук је у Загребу имао улицу више од једног вијека, али је 1992. године преименована, пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вук Стефановић Караџић је историјска личност , која има веома тамну сенку . Његова реформа је финансирана од Бечког двора . Та реформа нас је одвојила од нашег црквено – словенског језика , који нас је спајао са Русима . Сличну реформу Беч је спровео у Румунији и увели им латиницу са којом данас пишу . Свети Симеон Мироточиви нам је оставио завештање да чувамо језик . Јер ако неком народу узмеш језик , узећеш му и земљу и слободу . Света Литургија почиње ријечима : ,, На почетку би Логос“ . Такође Вук је из наших манастира понио у Беч мноштво наших Светих црквених књига и препродао их за скупе паре . Било би добро писати о Вуку са објективношћу и критиком . За Крст Часни и слободу Свету !!!
Вук Стефановић Караџић је недовољно истражена историјска личност . Има веома тамна сјенка изнад његовог живота и рада . Та реформа старословенског – црквеног језика је финансирана из Беча . То је имало за циљ удаљавање Срба од Руса , јер смо до тада причали истим језиком . На Светој Литургији се каже : ,, На почетку би Логос“ . Свети Симеон Мироточиви нам је оставио завештање да чувамо језик . По истој мантри са Бечког двора су и Румуни почели да пишу латиницом . Да не набрајам даље …… Да не причамо колико је Вук изнио старословенског књига из србских манастира и препродао у Бечу за дебеле паре . Све у свему мало више објективне критике не би марило . Данас би сигурно говорили исправније . Барем не би говорили да смо српског већ србског рода . За Крст Часни и слободу Свету !!!
убачени бандит д а уништи црквенословенски језик и д а раздвоји вјештачки 200 милиона СРБА-СЛОВЕНА!МАНИТЕ С Е ЋОПАВЕ ЛИСИЦЕ која је све српске старе књиге уништила и продала крвницима Срба!Зар не,знате ви то..истражујте…????
Da tako je, ja samo da dodam da je radio u Becu, gradu koji je stvorio
od Srbskog jezika: Rumunski, Siptarski, Slovenski, Hrvatski, Bosanski, Makedonski.
Ako se mi razumijemo od Slovenije do Makedonije – sta znaci, jedan narod i jedan
jezik samo razlicit dijalekt.
Vatikan i Bec su najveci dusmani nas Srba.
X X X
I ovo da ovde dodam da Lajos Taloci sekretar beckog carskog arhiva i istoricar (8 decembar 1857 – 1 decembar 1916)
koji je u svom dnevniku zapisao :
„I tako smo mi (Vatikan i Becki dvor), 1836 godine poceli da stvaramo HRVATSKI NAROD !!!
Zato ne slusajte Gorana Sarica koga je Vatikan poslo u Srbiju da nam prica o nekoj istoriji hrvata
koja ne postoji. Sve je izmisljotina, laz !!!
Lijepo je Vuk St. Karadžić reformisao srpski jezik! Na kraju je u dogovoru sa Austrougarskom i samozvanim „predstavnicima“ Hrvata i Slovenaca, predao srpski jezik i dozvolio da on bude i hrvatski (?)! To je onaj poznati „bečki književni dogovor o jeziku od 28. marta1850.g.“! Do tada Hrvati nisu imali svoj jezik, a jezik im je dat da bi pokatoličeni Srbi (Dalmacija, Slavonija, Bosna) mogli da svoj jezik nazovu „hrvatskim“, prema zamislima katoličke crkve! Iz standardnog srpskog jezika je Vuk izbacio oko 9000 leksema ruskog i rusko slovenskog jezika, a ubacio je okupatorski turcizam u riječnik. Sve je urađeno po direktivi Beča! Zatim, Vukova žena je bila Austrijanka i kćeri su mu krštene u katoličku crkvu! Zaista je mnogo Vuk uradio za srpski jezik!
@Neko iz mase – Katolička crkva, lingvističkim inženjeringom ozvaničenim 1850.g. i dogovorenim u Beču, je nametnula taj novo uspostavljeni „hrvatski“ jezik pokatoličenim Srbima, koje će postepeno u sledećih 50-tak godina preobraćati u Hrvate, sa „svojim“ hrvatskim jezikom, da bi godine 1900. bio održan „Svehrvatski katolički kongres“, u Zagrebu (čiji su predvodnici bili vrhbosanski nadbiskup Juraj Štadler i zagrebački nadbiskup Juraj Posilović), na kojem je donesena najvažnija od osam rezolucija, tj. rezolucija o širenju katoličanstva kroz jačanje hrvatstva, odnosno o identifikaciji svih katolika, sa hrvatstvom na teritorijama gdje su živjeli pokatoličeni Srbi. Ta doktrina se pokazala kao plodonosna, jer je donela homogenizaciju novih Hrvata! Taj Svehrvatski katolički kongres, iz 1900.g., je donio antagonizam prema pravoslavcima i Jevrejima, što je buknulo u II s. ratu! Svehrvatski katolički kongres, je bio prvenstveno usmjeren na identifikaciji katoličastva sa hrvatstvom, ali nijesu uopšte dali ni najmanji značaj, u svojih osam rezolucija, sa Katoličkog kongresa, o sličnostima i razlikama između naroda koji živi u zagrebačkoj regiji (Zagorje) i onog u Sloveniji. Poznato je da se u zagrebačkoj regiji govori kajkavskim narječjem, a u Sloveniji slovenačkim jezikom, međutim nema nikakve lingvističke razlike između kajkavskog narječja i standardnog slovenačkog jezika, do danas! Pa, se postavlja pitanje da li su kajkavci iz hrvatskog Zagorja, u stvari Slovenci ili su Slovenci u stvari Zagorci!