Вучић: Подигнута борбена готовост, Албанци мезимци међународне заједнице
Александар Вучић
Премијер и ноизабрани предсједник Србије Александар Вучић рекао је да су извршена одређена тактичка помјерања безбједносних снага Србије, а борбена готовост Војске Србије “подигнута тамо где је требало”.
Он је истакао и да грађани Србије не треба да буду уплашени за своју безбједност, у свјетлу недавних догађаја у Македонији, преноси РТС.
Према његовим речима, Србија је највише од свих у региону добро учинила Македонији, а није јој “баш на такав начин и враћено”.
Истакао је да је запањен што Албанци постају мезимче међународне заједнице, као и да је шокиран изјавама Рамуша Харадинаја, који је по повратку у Приштину рекао да се није шалио да би његово изручење Србији значило рат.
“И цео свет ћути, на најстрашније, на најморбидније изјаве…”, рекао је Вучић и додао да то у Србији чине и “Харадинајеви Срби”, преное медији у Србији.
“Замислите да сам ја говорио о убиству Албанаца, био бих главна вест на сваком месту на кугли земаљској. Албанци то раде смишљено, они раде на легитимизацији велике Албаније”, оцијенио је премијер Србије.
Вучић се осврнуо и на недавне изјаве Хашима Тачија, Едија Раме, Јонуза Муслијуа, те рекао да нису најопасније њихове изјаве, најопасније је “ћутање оних који такве изјаве одобравају”.
… Ne brinem ja za nas!
Za njih ja brinem!
… Za njih, od nas!
+…”Што се мрчи када коват нећеш?
Што збор купиш кад зборит не смијеш?
Приђе си им с коца утекао,¹
дабогда им скапâ на ченгеле!
Жалиш нешто, а не знаш што жалиш;
с Турцма ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с’ умилиш,
а једнако, немој се варати!
Како би им запâ, да те могу,
главу би ти онај час посјекли
ал’ ти живу руке савезали,
да те муче, да срце насладе.
Врана врани очи не извади;
брат је Турчин свуд један другоме.
Него удри докле махат можеш,
а не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Мухамедом.
ВОЈВОДА БАТРИЋ (кнезу Раду)
Имаш разлог, али не толико.
То се могло све љепше казати,
да му тако ране не вријеђаш
и грком га не отрујеш тугом.
СВИ МУЧЕ НИКО НИ У НОС.
КОЛО
Чашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
Бег Иван бег, јуначко колено,
бораше се као лаф с Турцима
на све стране у горе крваве.
Полу земље Турци му узеше,
но пошто је сву облише крвљу
и пошто му брата изгубише,
змаја љута војводу Уроша,
на широком пољу Ћемовскоме.
Жали Иван брата јединога:
жалије му војводе Уроша
но обадва да изгуби сина;
жалије му војводе Уроша
но сву земљу што је изгубио;
жалије му војводе Уроша
него очи да је изгубио, —
дâ би очи за брата Уроша!
Јунаку се чешће путах хоће
ведро небо насмијат грохотом…”