Вученовић за ИН4С: У Украјини се руши амерички хегемонизам

Вања Вученовић, геополитиколог, уредник интернет магазина Српска аналитика и сарадник Академије за безбедност и стратешке комуникације говори за ИН4С о стању у свету од почетка руске војне операције, али и стању на домаћем терену, нашој јужној покрајини и политици.

Светски поредак се мења муњевитом брзином

Светски поредак се мења муњевитом брзином пред нашим очима. Концепт униполарног света заснованог на хегемонији САД полако, али сигурно бесповратно нестаје. Гради се нови свет, у коме ће очито важити нека нова правила игре, која више неће диктирати само једна сила, наводи Вученовић и наставља да заправо, рат у Украјини јесте једна велика историјска прекретница.

-То је најмање оружани сукоб између Русије и Украјине како то настоје представити мејнстрим медији, а много више супротстављеност два различита геополитичка концепта које заступају Америка, с једне и Русија, с друге стране. Тако се анализи стварних праузрока или разлога овог оружаног сукоба исувише мало прилази са стручног становишта, а радије се прибегава сензационалистичким или таблодиним објашњењима. Озбиљан приступ у покушају објашњења ситуације везане за Украјину неизоставно укључује познавање основних законитости политичке географије, тј. геополитике. Ако уважавамо ове чињенице, онда нам је јасно да је Украјина по свом геополитичком положају вероватно и најважнија држава на свету. Онај ко влада овим простором и ареалом, тај несумњиво остварује и свеобухватну светску доминацију. Украјина у том погледу представља последњу линије одбране Русије од, до сада ничим спутаног, ширења НАТО-а на Исток. Нажалост, већ сада постаје очигледно да су Украјина и украјински народ ништа друго до жртве сопствене политичке елите коју у овом тренутку персонификује Володимир Зеленски. Иста је на крилима ускосопственистичких интереса, а опет зарад већ поменутих интереса најмоћнијих западних земаља увучена у неравноправни рат из ког не може изаћи као победник. Ситуација је данас таква да стање на фронту диктирају оружане снаге Руске Федерације, које свакодневно напредују по дубини украјинске територије, успешно неутралишући украјнски одбрамбени систем подржан оружјем НАТО пакта, на истоку Украјине. Приказана оружана и стратегијска надмоћ руских оружаних снага, недвосмислено указује на то да се Русија дуго припремала за овакав развој догађаја те да није ништа препустила случају.

Утицај напетости у свету на Србију

Реч је о сукобу глобалних размера који неодољиво подсећа на предворје четвртог светског рата, каже Вученовић и додаје – Не, немојте помислити да сам несмотрено начинио грешку у бројању. Намерно истичем четвртог рата, јер ми у трећем (хладном) светском рату заправо живимо још од последњих година претходног века.

Почетак тог Трећег светског рата симболички је обележен незапамћеном агресијом западних земаља на СР Југославију. Потом су уследиле крваве војне авантуре Сједињених Америчких Држава у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији под паролом „ширења слободе и демократије“, што је резултирало потпуном и, чини се, неповратном девастацијом ових земаља и осиромашњем њиховог становништва.

Последице рата у Украјини већ сада се могу осетити у целом свету. Просто је немогуће да Србија, у таквом контексту буде нетакнута или поштеђена. Неопходно је указати и на то да је наша земља данас у изузетно сложеној ситуацији, можда и као никада пре у њеној турбулентној историји. Државно руководство се налази пред великим и тешким одлукама, од којих ће зависити даља будућност наше земље и нашег народа. Наши властодршци су већ месецима под притиском да се, пратећи неку наводну заједничку спољнополитичку агенду ЕУ, сврстају уз санкције против Русије. Не видим неку претерану логику у томе да Србија уводи санкције Русији у овом тренутку. Оне би, пре свега, нанелу штету Србији, док их руска привреда не би ни осетила. Тако нешто би било и морално неприхватљиво, јер није потребно посебно подвлачити то да је Русија свих ових година била поуздан савезник наше земље по питању Косова и Метохије и да је у готово свим међународним телима одлучно и непоколебљиво заступала интересе Србије.
О снажним духовним, историјским и културним спонама која повезују српски и руски народ не би требало много трошити речи.

Нећете ми замерити, наводи Вученовић, што на овом месту истичем своју упитаност, ко је то и којим механизмима врши притиске на наш државни врх о којима толико свакодневно слушамо. Који су то центри моћи или утицајни појединци од којих наши властодршци толико зазиру? И који улог је у питању за који ми не знамо? Опет, гласно размишљам, како било ко може било шта да нареди једној земљи која себе назива сувереном…

Тектонске геополитичке промене које долазе са ратом у Украјини а поредак воде у правцу мултиполаризма и мултицентричности – представљају добар подстицај за Србију у погледу решавања „косовског питања“ у сопствену корист. Зато, не мислим да је посебно неопходно или хитно да се сада излази у сусрет било каквим прохтевима Приштине, Брисела или Вашингтона. Потребно је бити стрпљив и сачекати тренутак када ћемо бити у прилици да ми испоставимо своје захтеве. Извесно је да је то време све ближе, наводи Вученовић.

Да ли може доћи до ескалације проблема обзиром да је ЕУ донела резолуцију којом од Србије очекује „међусобно признање“ било је наше следеће питање.

-Може ЕУ да доноси шта јој се прохте. Колико Србији треба уистину да буде важно шта Европски парламент захтева у својој резолуцији. Које су санкције за Србију уколико не поступи по слову резолуције? Крај европског пута? Па да ли смо га уопште и започели и да ли нас у Бриселу уопште виде као део њихове „екипе“? Да ли су они уопште свесни шта захтевају од нас. Да сами себи одсечемо обе ноге и да им се потом захвалимо на том савету. Сулудо.

Приштинске власти усвојиле су нацрт безбедносне стратегије за период до 2027. Као главни циљ наводе улазак у НАТО, а као изазов потпуно интегрисање севера Косова и Метохије. Вученовић коментарише да се овде ради о НАТО стратегији којом би требало да се заврши све оно што није успело да се реализује агресијом 1999. године.

-Иста мета исто одстојање. Ипак, у овим околностима и распореду снага у свету које нама иду на руку, мени то више личи на обичан и безвредан памфлет или списак лепих жеља. То је једна у низу провокација званичне Приштине, коју би требало регистровати, али не узимати за озбиљно. Видите, нека дозволе они и то да ми имамо сопствену националну безбедносну стратегију која на ово питање гледа потпуно другачије. А то је да о Косову и Метохији, може да се одлучује само уз пристанак Србије. Мислим да нема разлога да буде другачије.

1244

-Чини се да је у последње време у јавном дискурсу али и у озбиљним стручним, правничким круговима код нас неоправдано ишчезла прича о Резолуцији 1244. Не желим да поверујем у то да је за доносиоце одлука у нашој земљи она постала својеврсни баласт. Овај документ који је усвојио Савет безбедности Уједињених Нација на седници од 10. јуна 1999. године, као најважнија међународна организација, ово је једино и најважније правно упориште на које се наша држава може позивати у погледу Косова и Метохије, и које обезбеђује неупитно присуство Републике Србије на овој нашој вековној територији. На овај важан документ су се обавезале и саме чланице СБ УН, и оне су дужне да исти поштују до последњег слова. С друге стране, могућност доношења неке нове резолуције, која би другачије, на штету Србије, дефинисала статус Косова и Метохије је у оваквој измењеној констелацији међународних прилика – није извесна.

Отворени Балкан

-Свака иницијатива регионалног удруживања и окупљања, која би донела опипљиве бенефите нашој земљи, требало би да буде подржана. У том смислу немам било какву резерву.

У ситуацији када су европске интеграције на предугачком штапу, што можда у овом тренутку и није толико лоше, са суседима се – хтели ми то иле не – мора сарађивати. И нешто лично. Уколико отворени Балкан започне да добија контуре неке нове Југославије, биће ми јасно да су покровитељи овог пројекта управо они коју су нас већ једном утерали у „тамницу народа“, како би након тога изазвали крвопролиће. Зато, и поред дивне замисли, мислим да додатни опрез није на одмет, закључује Вања Вученовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: