Наши професори Драган Стојановић, Александар Илић и Владета Кошутић, иначе сасвим несклони мистицизму или било каквом романтичном предавању, открили су нам да тврдња да у умјетности (тек) вријеме све стави све на своје мјесто крије у себи две озбиљне ствари.

Прва је да испада како савременици умјетника не могу да процијене његову вриједност, јер су можда глупи, слијепи за праву умјетност или им је представа о умјетности једног умјетника исувише „упрљана“ његовом, рецимо, не баш најбољом нарави.

И друга, да када умјетник умре, следеће генерације имају обавезу да ствари доведу на своје мјесто и то непогрешиво чине зато што посматрају само дјело, без утицаја умјетника и стога што, за разлику од умјетникових савременика, морају темељно и од почетка да прочитају шта је он то писао, а не да га офрље „читуцкају“ дијагонално као његови савременици који и прије него што отворе његову књигу „знају“ шта је тај могао да напише.

Ако овај механизам, макар и овако шљампаво функционише, онда не би требало да се бринемо. Што је добро биће увијек спашено, што је лоше (а данас гласно хваљено) биће непогрешиво послато у заборав.

Но, да ли је баш тако? То да „вријеме све ставља на своје мјесто“ има, видјели смо, везе с марљивим радом наредних генерација. А да ли оне тако напорно раде у случају наше књижевности?

Три примјера темељно заборављених, а изузетних романа даће доста разлога за нервозу.

Роман „Песма“ (1952) Оскар Давичо писао је у најбољем стилу (тад) новог француског романа. На око двеста страница обрадио је само 22 часа или мало јаче, у животу једног београдског илегалца. И све је стало у тих двадесетак сати: и слутња и недоумица првог поподнева, и тешко вече које је преживио, и тјескоба те последње његове ноћи, и прљавштина с којом се стално бори, и варљиво јутро последњег дана и његово хапшење у подне.

Роман је заборављен и нико није нашао за потребно да одвоји лик идеолога Титове културе од дјела самог.

Милица Мићић Димовска живјела је живот по страни. Није била много гласна, није била нарочити оратор, наоко се чинило да је још једна од списатељица која не може да сабере много више од тренутних усхита.

Али, она је написала роман „Последњи заноси Милице Стојадиновић Српкиње“ (1996), психолошко штиво без сличних у нашој литератури. У овом роману стално гледамо лик и огледалски одраз јунакиње: лик би да убиједи Милицу да је херој, одраз јој стално говори да је занесењак, кукавица, и чак блудница у покушају да се пода грофу Вронском. Каква изузетност у женској психологизацији!

Филозофски роман Радомира Константиновића „Декартова смрт“ (1996) такође је практично непрочитан. Уистину, ово величанствено штиво тешко се и чита: нема праву радњу, већ умјесто ње тјескобу; нема праву развојност, већ једино психолошку градацију у чијем средишту се налази однос оца и сина. Мајсторство прављења романа без праве радње може да поучи многе писце.

Но како ће ове књиге било кога било чему поучити кад „вријеме које све ставља на своје мјесто“ у њиховом случају није одрадило посао?

Ипак, ствар се увијек да поправити. Послије новог долази још новије вријеме. Данашње „вријеме које све ставља на своје мјесто“ су докторанди катедре за Српску књижевност рођени између 1993. и 1995. године.

Хоће ли све ставити на своје место, сада само од њих зависи.

Прочитајте још:

https://www.in4s.net/drzavni-udar-made-in-montenegro-video/