Вријеме је да паметни опет проговоре, јер се фукара већ одавно обогатила

Предсједник подгоричког Синдиката просвјете Слободан Савовић казао је у интервјуу за портал ИН4С да је социјална правда идеал који је у Црној Гори још увијек недостижан.

Он је истакао да главни проблем црногорског друштва није економска криза, већ је проблем недостатак друштвених вриједности и личне свијести о одговорности.

Савовић је навео да се Црна Гора још увијек налази у фази првобитне акумулације капитала и такозваног дивљег капитализма.

„Пластично речено ми смо у добу када су плачкаши кочија и банака постали шерифи у градовима дивљег запада. Не можете очекивати социјалну одговорност од некога ко је до јуче безобзирно отпуштао на стотине и хиљаде радника остављајући им улицу као једину опцију“, указао је он.

Савовић је рекао да су тајкуни заштићена врста од стране власти зато што су цијелом друштву наметнули свој стил живота.

„Данас је модерно возити половна кола неке познате марке, сједети у кафићима по цијели дан уз једну шољицу кафе не радећи ништа“, казао је он.

Земља господара и НАТО-а

1. Синдикалне организације, макар по дефиницији, требало би да штите интересе радника. Не чини ли Вам се да је Црна Гора и у том случају земља чуда, пошто поједини синдикати више брину о интересима власти него радничке класе?

Црна Гора је у сваком погледу земља чуда. Највеће чудо лежи у томе што смо се ми ( народ и власт ), одувијек трудили да копирамо друге успјешније од себе. То прескакање историјских процеса и појава често нам се обијало о главу. Одувијек смо радије преписавали туђа рјешења и уводили туђе идеологије. Једино што је било одувијек аутетично црногорско било је то што смо били и јесмо једина земља у овом дијелу Европе – земља Господара.

Овај феномен се огледа и у дјеловању Данила Поповића и његовог Савеза синдиката Црне Горе. Они су обукли одијела модерних кројева двадесетог вијека са Запада, али су суштински задржали у свом дјеловању гуњеве оданих слугу из 15,16 и 17 вијека. Код Савеза синдиката се и не ради више о интересима власти него о вођењу рачуна о интересима самог господара и његове фамилије. Сви други који макар и покушавају да синдикално мисле различито од њих противници су и власти и државе.

2. Једном приликом сте оцијенили да није искључиво крива власт – већ и народ, јер ћути и трпи, без икаквог отпора. Шта је, по вашем мишљењу, довело до таквог стања?

Главни проблем црногорског друштва није економска криза, већ је проблем недостатак друштвених вриједности и личне свијести о одговорности. У Црној Гори никада до сада није његована лична свијест и сопствена одговорност. Увијек смо се крили иза колективних свијести и одговорности. Били смо Срби, па Црногорци. Увезли смо социјализам, па капитализам . Увијек је појединац о себи говорио у множини. Тако му је било лакше, јер је избјегавао сопствену одговорност и потребу да сам нешто допринесе.

Овакво функционисање друштва се наставило и у протеклих двадесетак година када нам је власт наметала нове подјеле и кроз њих нове колективитете. У приципу, власт није ту ништа промијенила. Раније су нам говорили „само да изградимо социјализам и живјећемо боље“. Сада нам говоре „само да створимо и сачувамо државу и уђемо у НАТО пакт, ето нама бољитка“. Постали смо заробљеници сопствене колективне свијести. Унија Слободних синдиката Црне Горе на тежи начин, без удварања свом чланству покушава да своје чланство и ширу јавност научи личној одговорности. Ми смо први који су увели појам класних интереса и личне борбе за то.

Социјалне разлике веће од Ловћена

3. Колико је тачна констатација да је Црна Гора удаљена од онога што се назива државом социјалне правде, исто онолико колико је географски далеко од Владивостока?

Ова констатација је тачна због чињенице да се Црна Гора још увијек налази у фази првобитне акумулације капитала и такозваног дивљег капитализма. Пластично речено ми смо у добу када су плачкаши кочија и банака постали шерифи у градовима дивљег запада. Не можете очекивати социјалну одговорност од некога ко је до јуче безобзирно отпуштао на стотине и хиљаде радника остављајући им улицу као једину опцију. Социјална правда је идеал који у Црној Гори још увјек недостижан.

4. Да ли се слажете са оцјенама да су социјалне разлике веће од Ловћена, а тајкуни најзаштићенија врста у Црној Гори. И зашто су онда протести радника појединачни и без снаге?

Управо те социјалне разлике су и узрок расцјепкане радничке снаге. Тајкуни за ситан новац и још ситније привилегије купују лојалност радника и незапослених који су са друге стране на то принуђени.

Тајкуни су заштићена врста од стране власти зато што су цијелом друштву наметнули свој стил живота. Данас је модерно возити половна кола неке познате марке, сједети у кафићима по цијели дан уз једну шољицу кафе не радећи ништа. Управо та површност која се манифестује кроз форму, а не кроз квалитет и суштину доводи до друштвене апатије због које власт чини то што чини.

5. Раније сте казали да грађани треба да изађу на улице и јасно поруче – доста је пљачке. Вјерујете ли да је то могуће у скоријем времену или ће остати само пуста жеља?

Један познати социјолог је устврдио да је потребно неколико деценија да се артикулише нагомилано незадовољство грађана. Вјерујем да ће у следећој години паметни опет проговорити, јер се фукара већ одавно обогатила. У ствари, одговор на ово питање зависи од степена дрскости ове власти према свом народу. Ја ћу бити ту да и даље свједочим о једном времену и људима у њему.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: