Vreme za obračun sa propalom Istočnom Politikom Angele Merkel

Autor: Clemens Wer

Bivša nemačka kancelarka krivi istočne Evropljane za napad Rusije na Ukrajinu – i sugeriše da je ona mogla da spreči rat. Istina je: ona ga je omogućila – pre svega jednom kobno pogrešnom odlukom.

Intervju Angele Merkel jednom mađarskom mediju ponovo je izazvao zgražavanje u Istočnoj Evropi, posebno u baltičkim državama. Bivša kancelarka je rekla da je u junu 2021 insistirala na novom formatu pregovora sa Rusijom jer je smatrala „da Putin više ne shvata ozbiljno Minski Sporazum“, što se nije dogodilo jer su baltičke države i Poljska bile protiv. „U svakom slučaju to se nije desilo. Onda sam ja napustila funkciju i onda je počela Putinova agresija“, rekla je Merkel, implicirajući da otpor Istočnih Evropljana znači njihovu sukrivicu za obnovljeni rat Rusije protiv Ukrajine sledeće godine.

Od početka rata u Ukrajini, Merkel je više puta davala problematične izjave. Njen najnoviji intervju pokazuje sve elemente koji su karakterisali katastrofalno propalu nemačku politiku prema Rusiji u protekle dve decenije: samoprecenjivanje Nemačke, aroganciju prema istočnim partnerima i bukvalno patološku sklonost ka gajenju iluzija o pravim namerama Rusije. Krajnje je vreme za obračun sa propalom Istočnom Politikom ere Merkel.

Postoji bajka o eri Merkel koja se često pripoveda među navodnim konzervativcima, a ona glasi otprilike ovako: kancelarka je bila među prvima koji su prepoznali autoritarnu prirodu ruskog predsednika Vladimira Putina, a greške nemačke politike prema Rusiji bile su prvenstveno krivica nemačkih Socijaldemokrata, sa kojima Merkel nije želela da se sukobljava u njenim koalicionim vladama. Zbog toga nije mogla da odbije projekte poput gasovoda Severni Tok, koji su opasno povećali zavisnost Nemačke od ruskog gasa. Ali ovo tumačenje ignoriše i ustavna ovlašćenja koja nemački kancelar ima u kreiranju politike -koja je kancelarka naširoko koristila, posebno u pitanjima spoljne politike- i činjenicu da je sama Merkel bila pokretačka snaga te totalno propale politike približavanja Rusiji.

Sve je počelo na samitu NATO u Bukureštu u aprilu 2008. Merkel je bila odlučujuća snaga iza veta država EU, Nemačke i Francuske, protiv prijema Gruzije i Ukrajine u proces pristupanja NATO. To je ostavilo obe zemlje nezaštićenim u geostrateškoj ničijoj zemlji između Rusije i NATO i učinilo ih lakim žrtvama ruske agresije. Da se ​​takva appeasement-politika ne isplati postalo je jasno vec u avgustu te godine, kada je Moskva odgovorila na zapadne ustupke ratom protiv Gruzije. Što nije sprečilo Merkel da dodatno ojača svoj proruski stav u narednim godinama.

Kurs koji se ne može razumeti bez odluke Nemačke da ukine nuklearnu energiju, donete 2011. Nakon nesreće u reaktoru u Fukušimi, Merkel je gurala ukidanje nuklearne energije navodno isključivo iz oportunističkih, domaćih političkih razloga. U godinama koje su usledile, ona je tako dovela Nemačku u opasno stanje zavisnosti. Bez nuklearne energije, jeftina energija koja je nemačkoj ekonomiji potrebna da bi ostala konkurentna morala bi da dođe odnekud drugde. A mogla je u toj varijanti samo iz Rusije.

Apologete Angele Merkel vole da ističu da su i druge evropske zemlje, poput Bugarske i Mađarske, bile u velikoj meri zavisne od ruskih isporuka gasa. Međutim, to su bile zemlje koje su bile nasilno povezane sa ruskom mrežom pipelinesa tokom sovjetske ere. Nemačka je, s druge strane, bila jedina zemlja u Evropi koja je izgradila nove pipelines do Rusije, čime se dobrovoljno stavila u novu zavisnost od ruskog gasa.

Čak i kada je Rusija prvi put napala Ukrajinu 2014, još jednom demonstrirajući svoje agresivne neokolonijalne ambicije, vlada Angele Merkel je čvrsto ostala na pozicijama da gradi novi gasovod, Severni Tok 2. Uprkos tome što su eksperti više puta ukazivali na geopolitičke opasnosti koje iz toga proizlaze. Zaobilaženje Ukrajine ovim gasovodom je učinilo Kijev još ranivijim za ruske napade.

Uloga Frank-Valter Steinmeiera

Uprkos sve oštrijim kritikama iz Vašingtona tokom prvog mandata Donalda Trumpa, vlade Angele Merkel su se čvrsto držale laži da je Severni Tok isključivo ekonomski, a ne politički projekat. Laži koju je Putin jasno opovrgao kada je 2022 izvršio opštu invaziju na Ukrajinu neposredno nakon završetka gradnje Severnog Toka 2, verujući da je sad sve u njegovim rukama.

Najveća greška Angele Merkel bila je što se držala, iz navodno ekonomskih razloga i protiv svih dokaza, „utopije međusobne prepletenosti Nemačke i Rusije“, kako istoričar Bastian Matteo Scianna naziva problem u svojoj knjizi o politici Helmuta Kohla i Angele Merkel prema Rusiji. Ideju “prepletenosti” Rusije i Nemačke je promovisao Schroederov šef kabineta i Merkelkin ministar spoljnih poslova Frank-Walter Steinmeier. Ona formalno glasi da se revizionizam Moskve može obuzdati kroz „partnerstvo za modernizaciju Rusije“ i već u integraciju nemačke i ruske ekonomije. To je bila politika koja je totalno ignorisala agresivne kolonijalne ambicije Rusije, što se javno videlo i u gruzijskom ratu 2008 i u prvom ukrajinskom ratu 2014. Ova politika nije predvidjala nikakve odredbe u slučaju da pristup “promene kroz trgovinu” ne uspe i stoga je potpuno izostavila bilo kakvo vojno obuzdavanje Rusije.

Merkel je godinama nesporno vladala Evropskom Unijom. I činjenica da Evropa nije zahtevala od Rusije da plati ni najmanju cenu ni za rat 2008 ni za rat 2014 je stoga odgovornost Angele Merkel.

Umesto da obuzda Moskvu, Nemačka je pokušala da se što pre vrati uobičajenom poslovanju nakon svakog ruskog agresivnog rata kako navodno ne bi ugrozila sopstvene ekonomske interese. Moskva stoga nije morala da se plaši ni političkih ni ekonomskih posledica svojih ratova. Što je Putin shvatio kao javni poziv da ponovo napadne Ukrajinu 2022, verujući da se i ovog puta neće desiti ništa – što je direktna posledica dugogodišnje appeasement-politike Angele Merkel.

Kad bivša kancelarka sada sugeriše da je novi format pregovora mogao da spreči Putinov rat protiv Ukrajine, ona jednostavno javno pravi budalu od sebe. I pokazuje da nije naučila ništa iz sopstvenih neuspeha. I da se i dalje javno drži potpuno nerealnih pretpostavki iz vremena svog mandata o tome šta zapravo motiviše Putina.

Tragedija za Nemačku.