Време за обрачун са пропалом Источном Политиком Ангеле Меркел
1 min read
Ангела Меркел
Аутор: Clemens Wer
Бивша немачка канцеларка криви источне Европљане за напад Русије на Украјину – и сугерише да је она могла да спречи рат. Истина је: она га је омогућила – пре свега једном кобно погрешном одлуком.
Интервју Ангеле Меркел једном мађарском медију поново је изазвао згражавање у Источној Европи, посебно у балтичким државама. Бивша канцеларка је рекла да је у јуну 2021 инсистирала на новом формату преговора са Русијом јер је сматрала „да Путин више не схвата озбиљно Мински Споразум“, што се није догодило јер су балтичке државе и Пољска биле против. „У сваком случају то се није десило. Онда сам ја напустила функцију и онда је почела Путинова агресија“, рекла је Меркел, имплицирајући да отпор Источних Европљана значи њихову сукривицу за обновљени рат Русије против Украјине следеће године.
Од почетка рата у Украјини, Меркел је више пута давала проблематичне изјаве. Њен најновији интервју показује све елементе који су карактерисали катастрофално пропалу немачку политику према Русији у протекле две деценије: самопрецењивање Немачке, ароганцију према источним партнерима и буквално патолошку склоност ка гајењу илузија о правим намерама Русије. Крајње је време за обрачун са пропалом Источном Политиком ере Меркел.
Постоји бајка о ери Меркел која се често приповеда међу наводним конзервативцима, а она гласи отприлике овако: канцеларка је била међу првима који су препознали ауторитарну природу руског председника Владимира Путина, а грешке немачке политике према Русији биле су првенствено кривица немачких Социјалдемократа, са којима Меркел није желела да се сукобљава у њеним коалиционим владама. Због тога није могла да одбије пројекте попут гасовода Северни Ток, који су опасно повећали зависност Немачке од руског гаса. Али ово тумачење игнорише и уставна овлашћења која немачки канцелар има у креирању политике -која је канцеларка нашироко користила, посебно у питањима спољне политике- и чињеницу да је сама Меркел била покретачка снага те тотално пропале политике приближавања Русији.
Све је почело на самиту НАТО у Букурешту у априлу 2008. Меркел је била одлучујућа снага иза вета држава ЕУ, Немачке и Француске, против пријема Грузије и Украјине у процес приступања НАТО. То је оставило обе земље незаштићеним у геостратешкој ничијој земљи између Русије и НАТО и учинило их лаким жртвама руске агресије. Да се таква appeasement-политика не исплати постало је јасно вец у августу те године, када је Москва одговорила на западне уступке ратом против Грузије. Што није спречило Меркел да додатно ојача свој проруски став у наредним годинама.
Курс који се не може разумети без одлуке Немачке да укине нуклеарну енергију, донете 2011. Након несрец́е у реактору у Фукушими, Меркел је гурала укидање нуклеарне енергије наводно искључиво из опортунистичких, домаћих политичких разлога. У годинама које су уследиле, она је тако довела Немачку у опасно стање зависности. Без нуклеарне енергије, јефтина енергија која је немачкој економији потребна да би остала конкурентна морала би да дође однекуд другде. А могла је у тој варијанти само из Русије.







