Вратити дуг у истој валути
1 min read
За коју недељу, у мају месецу, навршиће се тачно осам и по деценија од рођења песника Јосифа Бродског. Бродски је рођен 1940, био је, дакле, генерација Филипа Давида и чак четири-пет година млађи од Варгаса Љосе односно Љубомира Симовића, све писаца преминулих у последње две недеље.
Наглашавам то да бих указао на краткоћу живота Бродског који је умро пре скоро пуних тридесет година, а успео је ипак и добити Нобелову награду за књижевност и оставити иза себе значајан опус и на руском и на енглеском језику, примарно у поезији, али и у прози.
Типично песнички, Бродски се према прози односи помало презриво. Знаменит је у том смислу његов есеј „Песник и проза“ у којем пише: „Подела књижевности на поезију и прозу настала је појавом прозе, будући да та подела може једино у прози и да се примени. (…) Чему поезија учи прозног писца? Учи га да специфична тежина речи зависи од контекста, учи га сажетом мишљењу, изостављању онога што се само по себи разуме, опасностима које се крију у узвишеном усмерењу мисли. Чему песника учи проза? Не баш много чему: обраћању пажње на детаље, употреби свакодневног језика и речника бирократије, у ретким случајевима начину стварања композиције (за шта је много бољи учитељ музика). Али, и једно и друго и треће лако се може наћи и у искуству саме поезије (поготово поезије ренесансе), тако да теоријски – али само теоријски – песник може опстати без прозе.“
РАТ И ПОЕЗИЈА: Има код Бродског у теорији и пракси много тога поучног, а једна од тих ствари је лојалност према својим учитељима. Неки од тих учитеља су учитељи само симболично, јер их песник није лично познавао (као Марина Цветајева, Борис Пастернак или Осип Мандељштам), док је с некима и проводио време (Ана Ахматова или Вистан Хју Одн).
Цитирано разматрање односа поезије и прозе, примера ради, долази из есеја о делу Цветајеве односно односу њене прозе и њене поезије. У истом овом есеју Бродски ће о прози Цветајеве написати и ону фамозну реченицу, толико пута цитирану у вези њега самог и његове властите прозе: „Да парафразирамо Клаусевица: проза је за Цветајеву била само настављање поезије, али другим средствима.“
У „типичном песничком“ ставу Бродског има сродности са оним што је у књизи „Лук и лира“ писао Октавио Паз (А кад говорим о Пазу и Бродском не могу да се не присјетим оне фотографије из 1974. године на којој су Паз, његова жена и Бродски. Фотографија је објављена у српском издању Пазових изабраних песама „Химна међу рушевинама“. Бродски, наравно, држи цигарету)
Овако, дакле, пише Паз: „Проза је закаснели род, она је плод неповерења разума у природне тежње језика. Поезија припада свим епохама: она је природни облик човековог изражавања. Нема народа без поезије; а има их без прозе. (…) Поезија не зна за напредак или еволуцију и њено порекло и циљеви мешају се с пореклом или циљевима језика. Проза, која је превасходно средство критике и анализе, захтева споро сазревање и настаје само после дугог низа напора да се укроти говор. Њен напредак се мери степеном владавине мисли над речима. Проза настаје у сталној борби против природних склоности језика и њени најсавршенији родови су говори и разлагања, у којима ритам са својим сталним кретањем тамо-амо уступа место напредовању мисли.“
Ruski Jevrej.
Бродски је био руски Јевреј, а јеврејски лоби му је омогућио Нобелову награду, иако је било много бољих пјесника који је никада нису добили.