• Поглед

Вратити дуг у истој валути

1 min read

3 месеца ‎ ИН4С

За коју недељу, у мају месецу, навршиће се тачно осам и по деценија од рођења песника Јосифа Бродског. Бродски је рођен 1940, био је, дакле, генерација Филипа Давида и чак четири-пет година млађи од Варгаса Љосе односно Љубомира Симовића, све писаца преминулих у последње две недеље.

Наглашавам то да бих указао на краткоћу живота Бродског који је умро пре скоро пуних тридесет година, а успео је ипак и добити Нобелову награду за књижевност и оставити иза себе значајан опус и на руском и на енглеском језику, примарно у поезији, али и у прози.

Типично песнички, Бродски се према прози односи помало презриво. Знаменит је у том смислу његов есеј „Песник и проза“ у којем пише: „Подела књижевности на поезију и прозу настала је појавом прозе, будући да та подела може једино у прози и да се примени. (…) Чему поезија учи прозног писца? Учи га да специфична тежина речи зависи од контекста, учи га сажетом мишљењу, изостављању онога што се само по себи разуме, опасностима које се крију у узвишеном усмерењу мисли. Чему песника учи проза? Не баш много чему: обраћању пажње на детаље, употреби свакодневног језика и речника бирократије, у ретким случајевима начину стварања композиције (за шта је много бољи учитељ музика). Али, и једно и друго и треће лако се може наћи и у искуству саме поезије (поготово поезије ренесансе), тако да теоријски – али само теоријски – песник може опстати без прозе.“

РАТ И ПОЕЗИЈА: Има код Бродског у теорији и пракси много тога поучног, а једна од тих ствари је лојалност према својим учитељима. Неки од тих учитеља су учитељи само симболично, јер их песник није лично познавао (као Марина Цветајева, Борис Пастернак или Осип Мандељштам), док је с некима и проводио време (Ана Ахматова или Вистан Хју Одн).

Цитирано разматрање односа поезије и прозе, примера ради, долази из есеја о делу Цветајеве односно односу њене прозе и њене поезије. У истом овом есеју Бродски ће о прози Цветајеве написати и ону фамозну реченицу, толико пута цитирану у вези њега самог и његове властите прозе: „Да парафразирамо Клаусевица: проза је за Цветајеву била само настављање поезије, али другим средствима.“ 

У „типичном песничком“ ставу Бродског има сродности са оним што је у књизи „Лук и лира“ писао Октавио Паз (А кад говорим о Пазу и Бродском не могу да се не присјетим оне фотографије из 1974. године на којој су Паз, његова жена и Бродски. Фотографија је објављена у српском издању Пазових изабраних песама „Химна међу рушевинама“. Бродски, наравно, држи цигарету)

Овако, дакле, пише Паз: „Проза је закаснели род, она је плод неповерења разума у природне тежње језика. Поезија припада свим епохама: она је природни облик човековог изражавања. Нема народа без поезије; а има их без прозе. (…) Поезија не зна за напредак или еволуцију и њено порекло и циљеви мешају се с пореклом или циљевима језика. Проза, која је превасходно средство критике и анализе, захтева споро сазревање и настаје само после дугог низа напора да се укроти говор. Њен напредак се мери степеном владавине мисли над речима. Проза настаје у сталној борби против природних склоности језика и њени најсавршенији родови су говори и разлагања, у којима ритам са својим сталним кретањем тамо-амо уступа место напредовању мисли.“

ПРОМЕНА ЈЕЗИКА: И Паз и Бродски писали су сјајну прозу, но помало опсесивно сматрали су се првенствено песницима. Њихови аргументи лепо звуче, но то су субјективни аргументи који нипошто немају универзално значење.

Кад Бродски набраја чему поезија учи прозног писца, односно проза песника тада је он наглашено и пристрано склон преувеличавању поетских лекција прозаику наспрам прозних лекција поети. А ако човек мало пажљивије ишчита и једне и друге лекције (не улазећи сад у питање тачности целокупне те поделе) наћи ће се у немалој дилеми шта је важније: оно што (по Бродском) поезија учи прозног писца или оно што проза учи песника.

Ипак, у књижевности, као и у животу, теорија је једно, а пракса нешто сасвим друго.

У том смислу је занимљиво посветити пажњу есејима и путописима Бродског, као узорцима његове прозе. Кад се у тим текстовима фокусира најмањи заједнички садржилац, читалац бива свестан да је за Бродског проза одговор на немоћ поезије. Тамо где је стих немоћан Бродски се служи прозом.

Како стихом описати трагедију промене језика? Како у лирску крлетку сместити оно осећање које је Емил Циоран маестрално сажео у знаменити афоризам: „За писца променити језик значи писати љубавно писмо помоћу речника.“

У свом путопису „Менхетн“ Милан Милишић пише и у о свом сусрету с Бродским у његовом стану на легендарној њујоршкој адреси Мортон 44. На једном месту у путопису цитира стихове Бродског где му се први пут у руски текст увукла енглеска реч и додаје чувену дијагнозу Анрија Гофора: „Болно прилагођавање је почело.“

ТЕЖЊА КА БЛИСКОСТИ: Ипак, ствар се јасније, па и лирскије, у овом случају може артикулисати прозом и отуд ово чувено признање: „Када се један писац лати неког другог језика поред свог матерњег, он то ради или из нужности, као Конрад, или из жестоке амбициозности као Набоков, или ради већег отуђења као Бекет. Пошто ја нисам у тој лиги, лета 1977. у Њујорку, после пет година проведених у овој земљи, купио сам у једној малој радњи за писаће машине у Шестој авенији портабл машину Летера 22 и почео да пишем (есеје, преводе, понеку песму) на енглеском, из разлога који није имао никакве везе са оним што је горе наведено. Мој једини циљ, као и сада, био је да будем блискији човеку за кога сматрам да је највећи ум двадесетог века: Вистану, Хјуу, Одну.“

Нешто касније у истом тексту додаје: „У немогућности да узврати све оно што му је дато, човек се труди да бар узврати у истој валути.“

То је Бродски радио и то је једна од дефиниција талента, осећање обавезе да се духовни дуг врати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: