Враћање СДК – спас за буџет

Празна државна каса, огромни дугови привреде за неплаћене порезе, немогућност малобројних који послују „у плусу“ да се намире од оних блокираних све чешће у јавности потежу питање да ли треба вратити некадашњу Службу друштвеног књиговодства (СДК), односно Завод за обрачун и плаћања (ЗОП).

Ова институција је, практично, нестала 2003. године, када је платни промет пребачен на банке. До тада је контрола сваке трансакције била детаљнија, плате нису могле да „легну“ на рачуне запослених без уплаћених пореза и доприноса, а држава је била сигурнија да ће своје „парче колача“ у виду јавних прихода на време наплатити.

Данас, када се месечно у банкама у Србији „обрне“ више од 3.000 милијарди динара и више од 30 милиона евра, фирме и појединци за неплаћене порезе и доприносе држави дугују око 700 милијарди динара, од чега близу две трећине никада не може да буде наплаћено. Мањак у буџету се попуњава смањењем пензија и плата у јавном сектору, а хиљаде радника муку мучи са неповезаним стажом и неовереним здравственим књижицама.

Економиста Ђорђе Ђукић, професор Економског факултета у Београду, сматра да је, пре више од деценије, пропуштена шанса да се некадашњи СДК трансформише у модерну агенцију за платни промет, попут оне коју и данас има Словенија. А тиме је уништена и могућност ефикасне контроле наплате јавних прихода.

– Промена конфигурације власти доводи до урушавања ефикасних институција, без тога да се оне трансформишу. Цену у овом случају плаћају социјално најсиромашнији грађани, али и ефикасни привредници који не могу да наплате своја потраживања – каже Ђукић за „Новости“.

Он подсећа да је, пре 12 година, СДК затворен, а да при томе није изграђена институција која би га адекватно заменила.

– Основни задатак сваке државе је да се стара о финансијској дисциплини – указује Ђукић. – Не знам да ли је тада неким лобистичким структурама одговарало да се СДК угаси, под „мантром“ неке социјалистичке творевине, или је то био резултат тоталног незнања. Јер, свако ко води финансије једне државе, мора да води и рачуна о ригорозној финансијској дисциплини и фирми и грађана. Институције не могу да функционишу без тог костура.

На питање који су нам предуслови сада потребни да поново „подигнемо“ овакву врсту институције, Ђукић кратко одговара: „То би била градња куће из почетка“.

После петооктобарских промена 2000. године, када се започело са процесом „пребацивања платног промета на банке“, било је лако трансформисати СДК, односно ЗОП у неку врсту државне агенције за платни промет.

СДК је имао више хиљада добро обучених људи, али и одличан оперативни систем и техничку подршку, коју су у то доба странци сматрали изузетно напредним. Институција је ипак угашена, како се тада говорило, у складу са европским прописима, а имовина је углавном „пребачена“ на тада новоформирану Националну штедионицу.

– Значај СДК није био само у контроли наплата пореза и доприноса, већ првенствено у контроли токова новца – објашњавају за „Новости“ саговорници из овдашњих банака. – СДК је практично био „главни филтер“ који је спречавао прање новца, све се радило на основу папира и морало је да буде добро документовано.

Данас свака фирма може да има колико год хоће рачуна у више банака, а саме банке немају овакве механизме контроле. Једва је током прошле године успостављена и каква-таква контрола уплате пореза и доприноса, увођењем механизма електронске пријаве пореза у Пореској управи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: