Вороњеж – град који су волели писци и из кога долазе „Вороњешке девојке“

Пише: Остоја Војиновић

Вороњеж (рус. Воро́неж) је милионски град у Русији и административни центар Вороњешке области. Налази се у југозападном делу Русије, на реци Вороњеж, само дванаест километра од њеног ушћа у Дон, а од Москве је удаљен 463 километра. Град је битна железничка раскрсница са линијама за Москву, Ростов на Дону, Кијев, а налази се на  и централном делу ауто-пута Ростов на Дону-Москва. Према подацима statdata.ru на дан 01.јануара 2021.године  у граду је живело 1. 058. 261 становника. Име Вороњеж има у себи индо-европски корен „–вар“ (Варанаси, Варона, Варна). У руском се Вороњеж изговара као „Вароњеж“.

Град је основан 1585—1586.године у време владавине цара Фјодора I, када је представљао заштиту од напада Кримљана и Татара. У 17. веку град је постао центар трговине и занатства. Петар Велики је 1695–1696.године у овом граду основао бродоградилишну радионицу за изградњу флоте која ће напасти Азов, а за време његове владавине Вороњеж је постао највећи град јужне Русије, као и њен административни центар. У 18. и 19. веку Вороњеж је био центар пољопривредног региона Чернозем, да би током друге половине 19. века у Вороњежу била развијена индустрија. Томе је највише допринела изградња пруге ка Ростову на Дону 1868.године, и према Москви 1871.године.У време Другог светског рата град је био на линији фронта од јула 1942. до јануара 1943.године, а до дефинитивног ослобођења 25. јануара 1943.године, уништено је 95% града.

Након послератне обнове и реконструкције Вороњеж је поново постао економски, индустријски, културни и научни центар регије Чернозем. У граду постоји 7 позоришта, 12 биоскопа, 19 гимназија и државни универзитет.

Овај град који памти све, за време Другог светског рата, као што је већ наведено готово цео је био уништен па је у њему остало мало старих зграда према којима се грађани понашају са посебном пажњом и поштовањем. Мали је број чак и нових зграда на којима нећете видети спомен-плочу са подацима шта се на том месту одиграло, и за које личности је везано то место. На примеру Вороњежа најбоље се може осетити да људи не могу заиста никада умрети све док неко памти где су се родили, живели, учили и стварали или где су само боравили у пролазу на својим путовањима. И никаква идеологија нема везе са тим  памћењем, њега заслужују сви.

У Вороњежу је посебно је живо сећање на песнике Алексеја Васиљевича Кољцова (1809-1842) и Ивана Савича Никитина (1824-1861), рођене у овом граду. У свом родном граду они имају више споменика, њихова имена носе улице и школе, можете их пронаћи и на сувенирима и на слаткишима локалне производње. По Кољцову је назван и парк у центру града и драмско позориште, док је у кући у којој је живео Никитин отворен музеј, а научна билблиотека носи име овог песника који је отворио прву књижару и библиотеку у Вороњежу.

Књижевници имају посебно место у градском сећању. На сваком кораку може се осетити уметнички дух и тежња ка смислу и лепом. Од књижевника, веома значајни су  Андреј Платонов и Јосип Мандељштам који су речима ткали душу града у којем је први рођен, а други га је сам изабрао као место свог изгнанства након што се Стаљин побунио против његових речи. Овом граду је посветио своје стихове, баш као и Ана Ахматова. И у једном од најпознатијих руских романа, „Рат и мир“, део радње је смештен у Вороњеж по чему овај град додатно  заузима значајно место.

Шетајући Вороњежом можете угледати и Јесењина и Пушкина, а у једном од бројних малих паркова може се видети  Иван Буњин како седи са псом. Вороњеж се поноси чињеницом  да је добитник Нобелове награде за књижевност рођен у овом граду, иако је одатле отишао још као беба. Али место рођења је једна од ствари које се не могу променити и које прате човека читавог живота. Буњин није једини Нобеловац у чијој ћете биографији пронаћи име овог града. На Вороњешком Универзитету студије је завршио добитник ове награде у области физике, Павел Черењков.

Из Вороњежа потиче поред нобеловца Буњина још значајних научника који су имали значајна открића.Физичар Николај Басов чија су истраживања довела до открића ласера, те физичар Павел Черенков познат по Черенковом зрачењу. Ботаничар Михаил Цвет, који је умро у Вороњежу открио је хроматографију, али није добио Нобелову награду. У центру града налази се музеј Анатолија Дурова (1887.–1928.) врло занимљивог човека који је био укротитељ животиња и циркусант,и који је детињство и младост провео у Вороњежу. Кућу са околином био је уредио за потребе циркуса и на радост деце. Бављење циркусом била је породична традиција. У једној тачки дресирао је лисицу да може нормално седети крај кокошке или мачку да се не обазире на мноштво мишева око себе. Или је дресирао домаће животиње, да могу стајати једна на другој, нпр. мачка на свињи, а миш на мачки . Са својим циркусом путовао је по Европи и Северној Америци.

Свој споменик у овом занимљивом граду има и цртани лик „Мачак из Лизјукове улице“, који се налази у истоименој улици. Постављен је 2003. године и већ је постао један од најпознатијих симбола Вороњежа и често се појављује на разгледницама и магнетима. Споменик је осмислила ученица једне средње школе из овог града, а 2005. године освојио је треће место на руском такмичењу за највеселије споменике. Цртани филм „Мачак из Лизјукове улице“ настао је 1988. године и траје око 9 минута, а у њему се ради о мачку из Вороњежа, који неким чудом заврши у Африци и након догодовштина са афричким животињама враћа се назад у Вороњеж. Ворњешци се толико поносе овим цртаним филмом да је мачак поред  свог споменика има и песму о свом граду у којој каже: “Ако сте мачак по имену Васја, лепшег града од Ворњежа нема”.

Пар стотина метара даљеод овог споменика, налази се меморијални комплекс „Споменик слави“. На том месту водиле су се жестоке борбе у Великом отаџбинском рату и тамо се налази последње пребивалиште око 10.000 војника. Огромни споменик постављен је 1967.године и приказује рањеног војника и жену како доји дете. Жена може симболизовати Мајку Русију или супругу палог војника.

Универзитет се у Вороњеж доселио 1918. године када је немачка војска окупирала Естонију и тамошњи универзитет претворила у немачку школу. Руски професори и студенти су након наређења да напусте ову установу дошли у Ворњеж, где су основали универзитет који данас спада међу најбоље у земљи. Данас он обухвата 18 факултета, бројне институте и музеје, а међу студентима је и велики број странаца. На Филолошком факултету постоји и Балкански центар, а знатан број студената учи српски и македонски језик.

Ворњеж се може похвалити и разним културним садржајима. Велики међународни уметнички фестивал носи име Андреја Платонова, а у граду се налазе драмско, луткарско, позориште опере и балета, позориште за младе и јединствено Позориште једнаких, отворено за младе глумце са различитим здравственим сметњама.

Област Черноземље у којој се налази град Ворњеж позната је по црној и изузетно плодној земљи коју су фашисти за време Другог светског рата превозили возовима у Немачку. Земља је црница, скроз црна, врло плодна, на руском се зове чернозем, а Вороњеж је познат по томе и као „град црне земље“. Фашисти су за време рата претопили и симбол града, споменик Петру Великом, који је поново откривен 1956. године и једини је споменик посвећен цару направљен у Совјетском Савезу. Град који добро памти није се обазирао на идеологију када се сећао цара који је на овом месту у 17. веку основао прву руску флоту. Вороњежом кружи легенда да је цар, након што је довео мајсторе из читаве земље, довео и најлепше девојке како мајстори не би пожелели да оду. Данас на вештачком језеру, које становници Ворњежа називају својим морем, стоји реплика једрењака из тог времена а у њој музеј посвећен првој флоти.

Вештачко језеро настало је седамдесетих година прошлог века, а до тада је кроз град протицала река Вороњеж. Данас се град простире на обе обале језера преко кога се може пловити бродићем, а крај њега се налазе шеталишта и паркови. Град је на десној обали прилично уздигнут у односу на језеро, а до центра воде бројне стрме улице и степеништа и део града у коме се могу видети типичне дрвене руске куће и који заиста има нечега морског у себи иако се вода коју види у језеру само метафорички назива морем.

Велики паркови се налазе помало удаљено од града, истичу се Динамо, Олимпик, Делфин и Пурпурна једра. Сви задивљују својим садржајима и уређеношћу, баш као и градске улице и мањи паркови и тргови који су пуни цвећа. У централним улицама, баш као и у парку Динамо, увек се чује музика. Олимпик је намењен пре свега љубитељима спорта, па лети на уређеним стазама или шумским путевима становници града возе бицикле и ролере, а зими у овом парку чак и скијају.

Из овог града долазе “Вороњешке девојке“, фолклорни ансамбл који је у пуних 50 година постојања, наступао у више од 40 земаља (Кина, Јапан, Индија, Етиопија, Авганистан, Шри Ланка, Велика Британија, Мексико, Италија, Немачка, Финска, Швајцарска, Словачка…). Ансамбл је освојио бројне награде и признања за културно-уметнички рад и допринос у Русији и иностранству. Чланице ансамбла, врхунске певачице и плесачице, на концертима прате музички виртуози уз звуке хармонике и балалајки.

Регионални музеј уметности Ивана Крамскоја, назван је по сликару рођеном у Вороњежу. Музеј се налази у лепој тамнозелено-белој палати. Према легенди, палата је направљена за руску царицу Катарину Велику, да преноћи у њој приликом пута за Крим, али то се није догодило. Музеј на више спратова има лепу колекцију разних уметнина од античког времена до данас ( горњи део египатскога саркофага, Рембрантову слику, низ слика руских мајстора…)

Ако дођете у ова град возом из Москве, испред железничке станице видећете споменик руском генералу  Ивану Даниловичу Черњаковском, најмлађем руском генералу који је тај чин добио са  37 година. Тај споменик је до 1993.године стајао у Виљнусу, главном граду Литваније, али они тај споменик више нису хтели па је завршио у Вороњежу. Има везе са градом, јер је Черњаковски био један од генерала, који су водили операције у ослобађању града у Другом светском рату.

Центар града којим доминира Проспект Револуције, прилично је леп са пуно зграда занимљивих прочеља, споменика познатим особама и паркова.

У Вороњежу се  налази меморијално спомен-подручје и изложба војне опреме на отвореном од 2000. године. Изложени су тенкови, топови, бацач ракета „Каћуша“, војни транпортер и војни хеликоптер. Вороњеж је као што је већ наведено тешко током страдао 1942. – 1943.године и био окупиран од нациста. Немци су у парковима у центру града сахранили своје мртве, а у времену након рата, сви ти гробови су премештени а паркови реновирани и уређени.

У центру Вороњежа налази се Благовештенска црква  (рус. Благовещенский собор)  . Грађена је од 1998. до 2009. године и са 85 метара висине, седма је највиша православна црква на свету ( шеста у Русији). Унутрашњост цркве још није уређена до краја, а беле степенице око цркве популарне су за сликање након венчања. У парку око цркве пише: „Не пити и не пушити.“ Ограда цркве има орнаменте из совјетског доба.

За време комунизма, срушене су многе цркве у Вороњежу, а од преосталих само је пар било у функцији. Након пада комунизма, саграђено је пуно нових цркви, а та градња траје и даље. Граде се по узору на старе цркве, не у модерном стилу па тако црква може бити саграђена недавно, а изгледа као да је стара сто-двесто година.

Камени мост из 1826. године један је од симбола града. Обновљен је за 425.годишњицу оснивања града (2011.). У близини моста, управо венчани брачни парови стављају за ограду катанце у облику срца са својим именима и датумом венчања. У Русији ова традиција доста дуго постоји.

Уз реку Вороњеж налази се врло занимљив Адмиралски трг који има богату историју.Пре више од три века, 20. октобра 1696. године, Бољарска дума је на инсистирање цара Петра Првог, донела одлуку о изградњи војних бродова. „Бродови морају постојати,“ наредио је Петар Велики и у Вороњеж су се упутили најбољи тесари и мајстори из целе земље. Овде су под руководством бродоградитеља из Холандије саградили галије прве морске флоте – „Апостол Петар“ и „Апостол Павле’’.

У Вороњешком бродоградилишту је од 1696. до 1711. изграђено око 215 бродова за руску војну флоту.Радило се о азовској флоти потребној за Азовске битке и друге битке у Руско-турским ратовима. Бродови су из Вороњежа преко реке Дон превожени до Азова на Азовском мору. Најпознатији брод био је линијски брод „Божје провиђење“ из 1698. године, први руски брод, који је саграђен без стране помоћи.

Од познатог декрета Бољарске думе: „Бродови морају постојати.“ заправо је и започело стварање руске флоте. Неколико година раније прве руске луке су се појавиле на Балтичком мору, а заједно с њима и Балтичка флота са главном базом у Санкт-Петербургу. Крајем 18. века због активне спољашње политике земље и руско-турских ратова ради владавине на Црном мору појављује се Црноморска флота.Истовремено, ратна морнарица Русије постаје трећа по величини на свету, иза Велике Британије и Француске.Фијаско у руско-јапанском рату је поткопао моћ руске флоте.,а затим је ситуацију отежао Први светски рат, а за њим Октобарски преврат 1917. године и грађански рат у Русији. Препород некадашње моћи започет је у Совјетском Савезу. За време Другог светског рата совјетска ратна морнарица је одиграла врло важну улогу, а данас преживевши распад Совјетског Савеза и губитак неких војно-морских база, руска флота постепено обнавља своју некадашњу моћ.

У Вороњежу седишту Вороњешке области производе се путнички и војни авиони. Овде је производен и Тупољев Ту-144, који је био први суперсонични путнички авион на свету,  направљен за пружање комерцијалних услуга превоза путника и терета .Први лет је имао 31. децембра 1968, три месеца пре конкурентског Конкорда.

Поред Тупољева Ту-144 у Вороњешкој фабрици авиона произведен је и Иљушин Иљ-86, први совјетски путнички авион широкога трупа.

У Вороњешкој фабрици авиона и заводу праве се и ракетни мотори. Управо ту је направљен и мотор ракете која је 1959. године лансирала летелицу Луна, прву у историји која је успела да развије другу космичку брзину и напусти Земљино гравитационо поље.

Вороњеж представља и важно железничко чвориште и седиште руских железница за југоисточну Русију. Највиша забележена температура у граду била је +40 °Ц, а најнижа -36 °Ц. Годишње просечно има 90 дана са снегом. У Вороњежу су рођени освајачи олимпијских медаља у гимнастици, ритмичкој гимнастици, одбојци и дизању тегова.

За време успона и пада СССР-а руска црквена звона су углавном ћутала: била су разбијена, извезена из земље, заборављена по мрачним ћошковима помоћних црквених зграда. А пре октобарског преврата у Русији је сваке године било изливано и до 2 хиљаде тона црквених звона. Ради поређења, највеће звоно на свету је московско Цар-звоно, тешко 200 тона. Значи, да су се у Русији пре револуције изливали само такви гиганти, сваке године би било произведено најмање 10 комада!

Данас производња звона у Русији доживљава препород. Град Вороњеж је постао један од центара обнављања заборављене вештине,а у ливници на периферији града отвореној 1989.године до сада је изливено преко 20 хиљада звона.

Прочитајте ЈОШ:

РПЦ позива вернике да одустану од богојављенског купања због короне

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: