Волео сам више нећу – Владислав Петковић Дис

Каткада снага крвљу ми проструји
И пробуђена жеђ живота, да ме
Изведе мало из глуве осаме,
Где живе зима и мртви славуји.

И ја остављам видик стар, без мена,
Велику сенку што је пала на сан
Бола и среће, на шум река јасан,
На лишће, жеље и траг успомена.

По мртвом дану месечина бела
И ход тишине прелива се у тон
Тајанствености, у разума сутон,
Свет илузија до самог опела.

И гледам. Данас, као некад, ниси
С песмом на лицу, нити ми се чини
Да се покреће сад у месечини
Арија снова, и да у њој ти си.

Не видим тебе и младост у свили
С кораком среће; не размишљам о том,
На овом свету што смо са животом
Трајно к’о гробом растављени били.

Сад не размишљам. И поред сазнања
Да љубав наша умрла је за нас,
Мене не боли овај живот данас,
Ни старо небо, ни облак сањања.

С раном рођења, која се не лечи,
Даљином слутим сву празнину, где ће
Идеје, мисли и пут наше среће
Изгубити се у шуму и речи.

И сад, кад приђу моји дани стари,
Дани велики, ал’ мртви за мене,
И твоје очи, и усне пламене –
Једино што се крв моја зажари.

Ти још и данас везујеш ми биће
За ову влагу и за земљу, где је
Отишло сунце; где ме стално греје
Ноћ с тобом, као последње откриће.

Ја и сад сваку мисао ти дајем
И своје грехе; само сневам о том,
Кад ћу сав живот испити похотом:
Ја те још волим, али загрљајем.

Волим те срцем, што још зна да бије
Пропашћу мојом, мојим гробом, мада
За мене нема светлости ни сада,
И око моје дан више не пије.

Нада мном љубав нема више власти.
Ја видим себе са душе нимало,
И сумњам да је ње икад имало;
Не очекујем ништа осим својих страсти.

Кад спусте главу у гроб, да се смири
И срце моје, живећу у бањи
Тишине мирно: по мојој лубањи
Празнина ће се к’о вечност да шири.

Дотле нек струји и нека ме сише
Крв моја и жеђ за животом грубим,
Кад ничег нема достојног да љубим:
Ја сам те волео, ал’ не умем више.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: