Војвода

Пише: Батрић Бабовић

Војвода је био сеоски хумориста.

Имао је само осам разреда основне школе.

Дуже од тридесет година радио је као јамски радник у оближњем руднику.

Мршав, кошчате грађе са дугим орловским лицем, провидно плавих очију привлачио би пажњу свих пролазника.

Од раног јутра испијао би боце зидарског пива.

Дан за даном.

У недостатку пива добро су дошли чокањи ракије.

Први на екс.

Остали у споријем ритму.

Читао је Достојевског и Толстоја.

Знао је наизуст Горски Вијенац.

Свирао је хармонику.

У љетњим ноћима, палио би рефлекторе и косио траву.

Штитио се од високих дневних температура.

На крају сваког откоса имао је килњачу ракије.

Гутљај за оба смјера.

Горио је изнутра сваки дан.

Годинама.

Разлога је било превише.

Никад о њима није ријеч рекао.

Кад би помодрио од муке засвирао би дугметару.

Пјевао би из свег гласа :“ Све бехара и све цвета „.

А венуо је из дана у дан.

Био је ожењен петнаест година старијом Јевгенијом.

Она је била из чувене куће.

Из истог села.

На улазним вратима њене родне куће писало је ЈВуО.

На десној страни зида улазног ходника куће стајао је Тито.

У природној величини.

Слика у плавој маршалској униформи.

Јевгенијин брат био је завјетни комуниста.

Независно од брата који је стекао највиша академска звања, Јевгенија је бранила дух улазних врата родног прага.

Била је заклети антикомуниста.

Имала је четири разреда основне школе.

Писала је најчиткијом ћирилицом најљепше епске стихове.

Била је тиха и кротка.

Противречност карактеру свог супруга Војводе.

Брата и братаниће вољела је као свој вид.

У три деценије дугом браку са Војводом није имала дјеце.

Брак није био са благословом.

Како њених, тако и његових.

Свако је видио мане у туђем дворишту.

Брвна у свом оку нису видјели.

Трудили су се из петних жила да сруше тај брак.

И род и дом. И њени и његови.

Нису успјели.

Војводство дванаест разреда школе и сабора свих идеологија трајало је до Јевгенијине смрти.

Дуго је крила да болује од шећерне болести.

Касно је почела са инсулинском терапијом.

Гангрена је ухватила десну поткољеницу.

Нога је личила на трулу јабуку.

Супротну од оне са гране коју је Ева угледала а Адам убрао.

Војвода је своју Јевгенију у наручју носио на хирургију.

Љекари су предлагали ампутацију.

Јевгенија је рекла: „Ако ме волиш, пустићеш да цијела одем у гроб“.

Војвода је плакао као мостарске кише.

Љекари су одустали.

Кад је испустила душу, Јевгенија је постала предмет спора.

Војводина браћа нису дозволила да се сахрани у њиховој гробници.

Сахранили су је братанићи, брат и Војвода.

У гробници која је купљена само за Јевгенију.

Кад су је спуштали у раку, Војвода је изгубио свијест.

Кад се будност вратила, рака је била затрпана.

То су били последњи трзаји очувања војводства.

Војвода се није тријезнио.

Опијао се дању и ноћу.

Плакао је без престанка.

Сам.

Пред људима које би гостио ракијом и пивом у свом дому.

Кад би нестале сузе узимао би хармонику.

Пјевао би “ Дуни вјетре мало са Неретве “ и након умора од вишесатног свирања “ Све бехара и све цвета „.

Дане и ноћи проводио је у кафани.

У исто вријеме је пио, свирао, пјевао и плакао.

При изласку из кафане ударио га је аутомобил.

Завршио је на хирургији са тешким повредама трбуха и плућа.

Операција је била немогућа мисија.

Умро је након неколико дана исповјести коју је давао погледом.

Није имао снаге да пусти глас.

Све је рекао.

Браћа су купила гробницу за Војводу.

Одмах поред његове Јевгеније.

Од њега се најтоплије опростио Јевгенијин братанац.

Сахрањен је са свештеником уз опело и брдо цвијећа.

Хармоника још стоји у Војводиној кући.

Војвода и Јевгенија су на Небесима.

Гробови су им зарасли у коров!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: