Vojska Srbije – „viškovi“ oružja ili manjak borbenih jedinica

Prema agencijskim vijestima, portparol Ministarstva odbrane zvanično je reagovao povodom velikog interesovanja javnosti o najavljenoj prodaji značajne količine tzv. viškova naoružanja, municije i borbene oprem Vojske Srbije.

On je pojasnio: „naoružanje i oprema planirani za prodaju su zastareli, i neće oslabiti odbrambenu moć zemlje. Radi se o viškovima naoružanja i vojne opreme koji nisu neophodni za normalno funkcionisanje sistema odbrane. Sredstva koja su oglašena viškom su zastarjela, sa isteklim resursima i vijekom upotrebe“.

 Da vidimo da li je to tako, koja je pozadina ove atraktivne i po svemu neuobičajene vijesti, i o čemu se tu, zapravo, radi?

Ukoliko je nešto višak, pa još zastarjelo, sa isteklim resursima i vijekom upotrebe, pitanje koje se nameće je veoma jednostavno – kome ćete tu „gvožđuriju“ prodati i ko to po svijetu kupuje nešto što je po definiciji „out“? I šta sa tim taj kupac namjerava da radi? Logično, zar ne, resursi su odavno „istekli“, kako se nedvosmisleno poručuje? A, opet – kupaca itekako ima i to znamo.

Modernizacija ili razoružanje

Takozvanom reorganizacijom, reformom i osobito „modernizacijom“ Vojske, koja je počela odmah nakon petog oktobra, a furiozno se nastavila 2003. da bi 2007. godine, praktično, bila završena, dobili smo (da, upravo tako – dobili smo rješenje tog „problema“ od NATO mentora) oružanu silu koja je svedena, bukvalno, na prirepak Alijanse u ovom dijelu Balkana. Tačno onako kako su nam je nacrtali i to doslovno određujući „u komad“ čime ćemo raspolagati.

Starije kolege se sjećaju onih čuvenih NATO šema nove organizacije i formacije, koje je sa sobom „u džepu“ nosio britanski general-major Džon Mur-Bik, „savjetnik“ tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića, potpomognut „činodejstvovanjem“ svog glavnog saradnika, gospodina Semjuela Holandsa. Svakodnevno su obilazili ne samo Generalštab, već i komande i jedinice operativnog i taktičkog nivoa širom zemlje.

Nešto kasnije se toj ekipi priključio Amadeo Votkins, britanski doktor nauka, „ekspert“ za reformu sistema odbrane i bezbjednosti. Pogotovu u kolonijalnim posjedima NJ.K.V.

Uvaženi Amadeo upravo kreće sa poslom reforme MUP-a R.Srbije, težišno specijalnih jedinica, sa pozicija specijalnog savjetnika našeg ministra unutrašnjih djela. I, naravno, „reformisaće“ ih baš onako kako nam je sredio Vojsku.

Nismo valjda zaboravili kako su bili „zaprepašćeni“ količinom tenkova: T-84, T-72 i T-55, ali i istovremeno zadovoljni što će nam „pomoći“ da se riješimo „balasta“. Za njih je bilo „neshvatljivo“ da jedna „mala“, balkanska državica u 21.vijeku raspolaže sa: oko 1.100 tenkova, preko 850 oklopnih borbenih vozila, više od 3.750 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 155 aviona, 53 helikoptera.

Isticali su da to nije potrebno, da će nas Alijansa „partnerski“ štititi, da je došlo vrijeme mira i prijateljskih regionalnih i globalnih odnosa, da je u prvom planu diplomatija i tako dalje i tome slično. Sve do nezavisnog „Kosova“, podrazumijeva se.

A onda su tadašnji ministri odbrana, posebno Prvoslav Davinić, preuzimajući reformsku štafetu od svog prethodnika, potonjeg „vrhovnog komandanta“ u dva mandata, uspjeli da se „izbore“, eto, da ipak „sačuvamo“ 200 i koji komad tenkova M-84, a da se preostalih oko 800 komada (T-55), jednostavno, riješimo tako što ćemo ih proglasiti viškom.

Zbog čega su tenkovi postali višak?

Zbog toga što su nam „prijatelji“ izmodelovali Vojsku, koja se, što se tiče vida Kopnene vojske, sastoji od šest brigada – četiri uslovno mešovite (kombinovane), jedna artiljerijska i jedna specijalna brigada, koje u svom sastavu mogu raspolagati, po količini, simboličnom teškom borbenom tehnikom. Ostale jedinice KoV-a (uglavnom ranga samostalnih bataljona) u vezi sa ovim pitanjem ne zaslužuju pažnju.

Da apsurd bude kompletan, tako formatiranoj, slabašnoj operativnoj vojsci prema NATO interesima, koja se bazira na brigadama (čiji su bataljoni kao osnovne taktičke jedinice razbacani na sve strane) kao najačim sastavima, dato je u zadatak da njeguje svijetle tradicije slavne Srpske vojske, koja je pre više od stotinu godina bila organizovana u armije i divizije, i kao takva čitavom svijetu pokazala svu snagu srpske ratničke, odbrambene moći i ponosa.

Brigade danas, naspram armija i divizija prije čitavog vijeka. Pored svekolike tragedije to je i svojevrsno licemerje i unižavanje slavnih srpskih vojvoda, generala, oficira, podoficira i vojnika ratnika koji su sačuvali slobodu i čast Srbije.

I eto nam glavnih razloga da imamo ogromne viškove naoružanja i vojne opreme.

Kada nam se sve to dešava? U trenucima dok sve ostale okolne vojske, koje su ili članice NATO-a ili duboko u procesu učlanjenja, jačaju svoje borbene kapacitete i vrše pripreme za skoro nezaustavljiv sukob globalnih razmjera i udar na bratsku Rusiju.

Uz svu tu muku, mi imamo i „luksuz“ već stvorene „vojske Kosova“, čije se ozvaničenje dogodilo u Vašingtonu i naravno Briselu, i sada se čeka samo da se „smiluju“ odnarođeni i samozvani srpski predstavnici u skupštini otcepljene pokrajine, koju nazivaju svojom nezavisnom državom i da vlastitim glasovima potvrde to modernizovano i solidno borbeno opremljeno OVK čudovište.

Zašto se smanjuje borbena tehnika?

Prema saznanjima koja su prikupljana u dužem periodu, ali ne iz vojnih krugova, već na legalnom tržištu naoružanja, od različitih, težišno, inostranih izvora, situacija je vrlo interesantna. Ukoliko griješim, neka Miistarstvo odbrane zvanično saopšti stvarne podatke, ali, bez friziranja.

Da vidimo šta se odigralo, naravno, prema nezvaničnim podacima:

a) Prodato (značajnija borbena sredstva):

1.- Tenk T 55 modeli „A“ i „AK“ – prodato oko 220 do 230 komada.

Prodajna, tržišna cena po komadu u zatečenom stanju, od 17 do 25.000 dolara, plus-minus 3-5 hiljada zelenih novčanica.

2.- BVP M-80 i 80/A M-60 (oklopni transporteri, borbena vozila pešadije) i BTR-50 i BTR-60 (oklopna izviđačka vozila) – pripremljeno za prodaju (prema saopštenju Ministarstva) oko 220 komada.

3.- Top 130 mm M-46 – prodato oko 65 komada po ceni od 25 do 30.000 dolara

4.- Haubica 122 mm, D-30 – prodato oko 96 komada po ceni od oko 25.000 dolara.

5.- Top-haubica „Nora“ 152 mm – prodato oko 25 komada. Cena nepoznata, može biti neznatno veća od navedenih sredstava.

6.- Haubica 105 mm – prodato takođe oko 25 komada. Cena po komadu kao i kod prethodno navedenih artiljerijskih sredstava.

7.- Haubica 155 mm – slobodno za prodaju i opredeljeno oko 60 komada (pre oglasa Ministarstva).

8.- „Praga“ V 3S (konvecionalno PVO sredstvo izuzetnih performansi, ali i sredstvo namenjeno za neutralisanje pešadije, posebno u utvrđenim vatrenim tačakama – bunkeri, skloništa, ojačani objekti i sl.), prodato oko 160 komada.

Cijena oko 14.000 dolara (neznatno viša ili niža) po komadu.

b) Isječeno i istopljeno (značajnija borbena sredstva):

1.- Tenk T 55 „A“ i „AK“ – 200 komada (plus-minus, „koji komad“ gore ili dole).

2.- BVP M-60 (oklopni transporter, borbeno vozilo pešadije), nešto iznad 120 komada.

3.- Top T-12 100 mm, konvencionalno i izuzetno uspešno protivoklopno sredstvo – oko 200 komada.

Važno je naglasiti da je za svako borbeno sredstvo koje je prodato prema tzv. viđenom stanju, kupac uglavnom zahtevao da se ista sređuju u domaćim kapacitetima tzv. namenske industrije i remontnim zavodima ali i u pojedinim privatnim kompanijama, prema standardima „velikog“ odnosno „generalnog remonta“.

To je podrazumijevalo dovođenje svakog komada navedene tehnike u tzv. nulto stanje, a to znači u stanje kao da je tek proizveden. Praktično, kupac je dobijao potpuno novi: tenk, transporter, haubicu, top.

Cijena tog obimnog posla kretala se po komadu oruđa u rasponu od 30 do 60% od kupoprodajne vrijednosti. Što znači, ako je tenk kupljen za 20.000 dolara, maksimalno ulaganje je moglo da bude još 12.000, i za cijenu ne veću od 32.000 dolara, kupac je nabavljao potpuno novo sredstvo, sa sve laserskim i ostalim uređajima.

Koliko je koštao „kilogram“ tenka, transportera, haubice, koji su topljeni, znamo svi, u željezari u Smederevu, zaista je iluzorno navoditi.

I da se ne upuštamo u silne „naučne“ analize – tenk T-55, kada je remontovan, kada se redovno održava i kondicira, sa laserskim spravama i nišanima, je neprevaziđeno oklopno sredstvo za ono što nam je upravo potrebno – odbrambene operacije u slučaju oružane agresije na zemlju.

Možda nije adekvatan za masovne tenkovske bitke u napadnim operacijama (iako me je u to teško ubediti), ali je, u svakom slučaju, riječ o izuzetnoj oklopnoj tehnici, koja, kada se štiti pešadijom, zatim iz vazduha i odgovarajućim inžinjerijskim obezbjeđenjem, agresoru zadaje teške muke, a vlastitom narodu obezbjeđuje miran san. I resursi su mu skoro za 1/3 duži od modernijeg sabrata pod nazivom M-84.

Nema tu prazne priče i naklapanja, sve je već viđeno 1999.godine. Oni koji su ratovali na KosMetu setiće se događaja kada je upravo naš tenk T-55 iz 15.oklopne brigade Prištinskog korpusa, u okolini Podujeva, tokom aktivnosti primopredaje „položaja“ prema Vojno-tehničkom sporazumu, izvlačio iz blatnjave oranice zaglavljeni britanski „savršeni“ tenk Challenger.

Naravno, po molbi njihovih komandira. I jedan i drugi su se nalazili u istom blatu, ali se onaj naš (potonji „višak“) prosto igrao u toj kaljuži, dok je onaj sa obala Temze bio nepomičan.

U zvaničnom saopštenju Ministarstva odbrane, posebno se naglašava, pored već naprijed iznijetog da: „ovakav postupak ima za cilj postizanje maksimalne transparentnosti u procesu prodaje, tj. davanje dovoljno vremena zainteresovanim preduzećima da pronađu kupce.“

Dakle, tu smo, sve je lepo upakovano i izokrenute teze. Neće biti da je „transparentnost“ glavni razlog za ovako ekskluzivno oglašavanje kao da je riječ o prodaji eksera (uostalom, kako neko zamišlja da se netransparentno prodaju stotine tenkova i oklopnih transportera?), niti je u svemu tome naročito za javnost bitan onaj „budžetski fond“ koji će biti formiran od prikupljenog novca, već upravo ono što već istakoh – maskiranje stvarnih razloga za eliminaciju „viškova“.

A to su, da ponovimo – malena oružana sila kojoj ta sredstva ne trebaju niti joj je dozvoljeno, od strane NATO „partnera“, da ih ima i kao takve čuva, a zatim, možda i najvažnije: suviše je to borbene skalamerije koja, recimo, u nekom narednom periodu, kada se (i ako se) budemo otresli zapadnih satrapa, relativno lako i za male pare, može da se stavi u funkciju. Onu pravu – oslobodilačku i u funkciju odvraćanja dušmana.

U vezi sa tim, jedno lijepo podsjećanje – u najtežim vremenima sankcija i blokade, pa čak i u prve tri-četiri godine nakon agresije, Vojska Jugoslavije je iz tekućih budžetskih sredstava, svake godine mogla (a to je i činila) da vrši srednji i generalni remont, okvirno do jednog oklopnog bataljona.

To znači, bili smo sposobni da, bez ikakvog marketinga i svakodnevne kuknjave, remontujemo od 30 do 40 tenkova kojima su istekli svi mogući resursi, odnosno značajno bio uvećan režim kvarova na sklopovima i sistemima.

I, zato, ovakvi događaji u kojima se suludo otuđuje „očevina“, a ne kupuje se ništa novo(!), kod onih dobronamernih ljudi (cijenim da nas je velika većina takvih) izazivaju i tugu i, nažalost, bijes. Pogledajmo i kroz ovaj deo saopštenja kako nas, na naše oči, razoružavaju (umesto da vraćaju stare ratne jedinice) i onemogućavaju odbranu, jer se otadžbina ne brani samo tenkovima i haubicama.

„Ministarstvo će ponuditi oko 16.700 pištolja kalibra 7,65 milimetra, oko 3.500 automatskih pušaka M-70, oko 120.000 tromblonskih mina i oko 1.500 raketa. Zainteresovani mogu da kupe i više od 1.100 protivavionskih topova od 20 i 30 milimetara i oko 5.400 ručnih bacača raketa, minobacača i bestrzajnih topova, a na prodaju je i 26 višecevnih lansera raketa M-63.“

Mnogi će se po inerciji čuditi, međutim, uzalud: ništa se neće od planiranog promijeniti. Odlično oni znaju šta rade, to moraju da izvrše, nemaju izbora i ne smiju nazad. Da, baš tako. Onako kako je obećano, zna se kome.

Kao što znaju da će doći vrijeme kada će se polagati računi. Naravno, krajnje „transparentno“ i, podrazumijeva se, sasvim pošteno.

Pa kom’ opanci, kom’ obojci.