Водич за бојкот НИН-ове награде: Бучан спин и игнорисање суштине

Пише: Игор Маројевић

Откако је, на дан пре одлуке о добитнику, нас осамнаесторо писаца прогласило бојкот Нинове награде, друга страна узвраћала је бучним спином, слабо се осврћући на суштинске замерке. Међутим, кад неко спинује, нехотице признаје
штошта и о себи и другима, јер спин је магла што скреће пажњу са бити, па је тако и нека врста лажи. Отуд не чуде несвесни вербални аутоголови спинаџија, у чему је предњачио Председник Ниновог жирија.

Иако се издаје за политички коректног и просвећеног, као наш разлог за бојкот радо је, уз незаобилазни национализам, спомињао повређену сујету.

Допуштајући себи слободу да тумачи туђе емоције и душевна стања, показао се као, заправо, политички некоректан. Успут, и
претенциозан: за такво психологизовање би морао бити стручно оспособљен а нема ни дана никаквих студија.

Али ако дипломирани средњошколац може да буде Председник жирија за роман године, зашто не би нагађао и као квазипсихолог. А његов је коментар и врло просвећен: о повређеној сујети као разлогу за било шта можете слушати било где, од комшилука до пијаце. За спин су Нинов Глодур и уредник културе, Чиновник награде, користили и тајминг објаве бојкота (рекох, на дан пре одлуке о добитнику).

Пошто су потписници естетски и идеолошки врло различити, свако од нас другачије види тај тајминг. У своје име могу рећи да сам због произвољних избора чланова жирија и незаслужене и несносне помпе што иде уз цео процес Нинове награде, и раније размишљао да моји романи не буду слати недељнику који процесира и на крају награђује.

Тако да сам, са свешћу да је у средини колективизма индивидуални гест махом јалов, прихватио прву колективну иницијативу знајући да ће имати учинка те стога апстрахујући споредне моменте бојкота попут тајминга.
Уосталом, колико су индивидуални гестови јалови видело се и из бојкота Нинове награде овогодишњег Лауреата; његовог релативно давног повлачења романа из конкуренције које је прошло толико запажено да је мало који фан жирија приметио да је Лауреат и даље у бојкоту награде, иако га је донедавно оснаживао својим даљим јавним горљивим критикама супстанце Ниновога признања.

Када му је постављено и питање с тим у вези (како објављује ТВ Н1), „Саша Илић је рекао да је пре три месеца покушао да обавести јавност да едиција ‘Ноћ Републике’ има два нова
наслова, али ту информацију није објавио нико. Тако да су он и Миленко Бодирогић (Други члан најужег избора, оп. М. И.) схватили да им не преостаје ништа друго него да се пријаве за НИН-ову награду.“

„Испада да је главни разлог за учешће био маркетиншке природе, да би се сазнало за нову едицију двојице писаца“, пише Саша Ћирић на порталу загребачких “Новости”. А ако је Лауреатов имењак, донедавни идеолошки истомишљеник и сујаран из подлиска “Бетон” принуђен да се непристрасно
бави феноменима рецентне доделе, Лауреатов презимењак – и апсолутни идеолошки истомишљеник те дојучерашњи издавач и уредник – овако пише у “Пешчанику”, где обојица објављују текстове: “Те 2010, Саша Илић као да је послао писмо себи из
2020, са јасним упутством за поступање.

Али, у међувремену писмо се затурило. Написао је онда Илић о једном другом писцу, као да је мислио на будућег себе:
‘(…) Уместо да је вратио НИН-ову награду, у знак протеста због свега што је учињено у српској милитаризованој култури последњих деценија, Басара је оберучке прихватио ленту и уградио се у канон за који се данас, више него икада пре, може
рећи да припада Србији која бунца и коље и послује.’“

Иако је испрва на наш бојкот реаговао умало лежерно, Председник жирија се после доделе жалио загребачком “Јутарњем листу” под наднасловом на који немам
замерки: „Рушење најугледније књижевне награде“.

У тексту нам је несвесно дао комплимент да је бојкот &qуот;густо засијано минско поље“ и да је жири ипак остао „у
комаду“.

Такође у – будући да је бојкот покренуо разна питања, а тек ће наивном облику прошлог времена, Глодур је за један сарајевски медиј изјавио да му је „веома драго што се од покретања петиције осамнаесторици потписаних није
више нико прикључио, закључивши да бојкот ипак није успио“. Да се овде упитам само шта би Глодур закључио након што се бојкоту – за почетак – подршком прикључило двадесет двоје академика, (проф) доктора и магистара књижевности?
Међутим, чланови жирија су ипак ефикаснији (ауто)голгетери од Глодура: „Ево сад иде та, сад иде то, иде такозвани бојкот, па, па ми сад у жирију, ми смо, па да л’ смо ми добри или нисмо добри, знамо ли то да радимо или не знамо, јесмо ли моралне гњиде или моралне величине“, реторски се пита Председник на Н1, медију који га назива „професор Панчић“, што овај није демантовао.

Исто на Н1, члан-Филозоф још одлучније оптужује сопствени жири: „Од ових петоро малоумних из садашњег сазива, нас тројица смо прошле године потписали Нинову награду која је дошла Табашевићу“, иначе једном од кључних потписника бојкота. Све нас скупа је подржао још један Бивши Нинов лауреат, једини живи романсијер који је одбио да је прими.
Разумљиво је што се ипак више Бивших Нинових лауреата – из идеолошких и личних: неупоредиво мање принципијелних разлога – придружило спину у корист жирија, бар им је таква била намера.

Најпре, писац чију сам награђену књигу као уредник “Лагуне” имао част да обилато поправљам. Овај осведочени љубитељ појединих мојих књига и дојучерашњи “пријатељ” све нас је, без разлике, назвао националистичком српском књижевном елитом: дао комплимент онима међу нама који јесу националисти а нису нарочито етаблирани. (У односу на њега, чак је и Председник, делећи разлоге бојкоташа на националистичке и сујетне, испао заправо увиђаван.)

Међутим, притом је вајни демократа од Бившег лауреата управо по националној основи увредио оне међу нама који су можда Хрвати, Словаци, муслимани… корпоративно им пришивајући српски национализам.

Иначе је Бивши Нинов лауреат, који свуда препознаје национализам и недемократичност, потписник “Апела
88” те тако и помагач диктатору Црне Горе – где власт никад у историји није смењена на изборима – у спровођењу предизборног националистичког програма оглашеног на конгресу владајуће Демократске партије социјалиста; мислим на „обавезу да обновимо аутокефалност Црногорске православне цркве“, предизборни програм који је најмање четвртину тамошњих потенцијалних бирача извео на
протесте.

Нешто слично дотичном, али још немуштије, изјављивала су поводом бојкота још два Бивша Нинова лауреата – Двојац из потпалубља потонуле Лузитаније – које уз идеолошке ставове сједињује и неспорна полуписменост њихових награђених
романа. За потребе спина (бивши?) Уредник “Контраст издаваштва” злоупотребио је моје речи о роману Лауреата. „Маројевић је, ипак, оценио да је књига Пас и контрабас Саше Илића једна од бољих међу добитницима у овом веку“, лепо пише у “Данасу”. „Игор Маројевић је рецимо истакао да је он (роман Лауреата, М.И.) један од најбољих из прошлогодишње продукције“, фалсификује Уредник не би ли спин учинио
убедљивијим, у маниру родног “Контраст издаваштва” које објављује низ књига преводећи их са хрватског и фалсификујући имена преводилаца.

(Иначе је Директор дотичне издавачке и фалсификаторске куће, признајући у “Политици” кривицу за део речених фалсификата, протурио помињано тачно – ли – мишљење да је бојкот Нина неуспео, несвестан да је истицањем његових издавачких превара и чињеницом да је он изабран за прву Нинову личност године, са своје стране лично додатно
дискредитовао “Нин” те нам помогао; захваљујем Директору.) „Могло би се установити да је тек двадесет посто награђених романа заиста вредело“, тако је рекао Лауреат о награди, коју је недавно добио.

Ја се ту слажем са њим, чак сам по тим мерилима тумачио и врлине његове књиге. Али све то беше само освртање на спин. Следе супстанцијалне замерке којима се екипа истомишљеника није бавила, осим – помало – Чиновника, који и поред тога
није рекао ништа:
1. Новчани део награде обезбеђује анонимни дародавац те је финансијска основа доделе нетранспарентна и спорна.
2. Ниједан члан жирија не испуњава формалне претпоставке за чланство: иако је посреди „награда критике“ за домаћи роман године, ниједном члану жирија књижевна критика домаћег романа није примарни позив.
3. Апсолутно све књиге из најужег избора за награду третирају
југословенство и настоје да га ревитализују, иако су у питању изразито мањинска тема и идеологија у продукцији од две стотине и једног романа колико је приспело на конкурс за награду. (Пре него што је у “Данасу” уграбио прилику да се дефинитивно дистанцира од бојкота – „Не тичу ме се подјеле, а понајмање на србијанској књижевној сцени“ – Трећи члан најужег избора се на “Фејсбуку” овако надовезао на дебату: „ /…/

Морам да кажем како сам и ја већ чуо ове кулоарске приче о
томе ко ће добити награду и прије него што је додијељена. Објективно, ја нисам у току са свим тим дешавањима и искрено ни не занимају ме, но оно што стварно није лијеп осјећај кад узмеш у обзир да си (можда) ту само да се попуни политичко-
родно-правна равноправност. Што ће рећи, а говорим за свој роман – није било никакве потребе гурати га у било какве изборе ако је он ту само ради тога, јер побогу, какве то везе има са књижевношћу?? /…/ “) Јесте, то нема нарочите везе са књижевношћу. И, јесте (II): и многи други су пре доделе чули ко ће бити Лауреат, а можда и зато што:
4. Он и Председник често „коинцидирају“: обојица три пута суделују на књижевном фестивалу “Крокодил” који постоји од 2007; објавили су осамдесет и шест односно више од сто прилога на порталу “Пешчаник”, а сродних подударности има и у другим медијима.
5. Лауреат и Други члан најужег избора који су разделили гласове жирија уредили су књигу један другом („оперативна позиција 69“, С. Ћирић) у истој издавачкој кући, “Орфелин издаваштву”, које је од 2007. до данас објавило чак три
домаћа романа (!).
А финансијска конструкција је, рекох, нетранспарентна…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: