Вода је благо

На Црквицама изнад Рисна током зиме падне највише кише у Европи, а на рту Оштро, удаљеном 10-ак километара ваздушне линије, падне најмање – што је још једна од специфичности сложене за тумачење, Боке Которске. Сва се вода махом сјури низ фјордовске стране у брзе потоке, или нестане у шупљинама кречњачких стијена.

Љети је киша ријетка ријеч: природа буде толико сува да борову шуму или маслињак почесто упали искра из погледа обалних љубавника.

Памтим једнодневне излете које је волио да предузима мој отац, када би наша тада трочлана породица ишла пјешке дуго до извора Пијавица да пече месо или рибу на граделе, усред жарког љета поред хладне питке воде, чије се ушће у Бокешко море налази удаљено неких 2 км.

Увијек кад чујем да је моја држава толико продала душу врагу да је дозволила да се приватизује оно што је Бог поставио да буде бесплатно, а то је извор воде, ја на српском каже ли се – дебото попиздим.

Јер је продаја воде доказ, у мору других, да државе заправо нема, него само има корпорација, којима наша власт дугује што је на власти.

Као Приморац који од рођења има искуства с рестрикцијама воде, нарочито сам наоштрен када је отимање најосновнијег у питању. „Грехота је“, каже Андрић, „дирати у живу воду, одвраћати је и мијењати јој ток, па макар само на дан или сат.“ Боли ме као човјека то што републичка влада планира да изгради више од 60 деривационих мини хидроцентрала у заштићеној зони највећег парка природе на Старој Планини, чиме би се неке од најчистијих наших ријека усмјериле у цијеви, чиме би Србија укинула воду природи, измакла јој жедној чашу, укинула водопаде, поточну пастрмку, поточног клена, поточне мрене, поточне ракове, поточне биљке, појила дивљим животињама… зарад чега?

И да би по цијелој Земљи наша Влада допустила изградњу око 800 мини хидроцентрала на бистрим водама… по коју цијену? Да због 3% укупне електричне енергије останемо без многих вода? На питање ко је ту нормалан, цијела природа гласом пастрмки, кленова, мрена, ракова, жаба, птица, дивљих животиња и људи виче: нормалан је онај ко брани своје воде. А не онај ко их отима. Можда је боље рећи: сраман је до стрва онај ко воде подводи повлашћеним инвеститорима.

Деривационе мини хидроцентрале су најјефтинији облик хидропостројења по систему. Оне запосиједају највишу коту због пада и кинетичке енергије, када се у цијеви – положене у корито ријеке – сјури до турбина сва вода са комплетним живим свијетом који у њој живи.

Инвеститори су толико бездушни да од људи у чијем је власништву природа, посебно пијаће благо, отимају не само издашне ријеке, него рјечице и поточиће који љети пресушују (?!).

Научен да и на заливској води Пијавици моја брижна држава Црна Гора може да забрани народу да у водоток стави сламку и из ње пије бисер-воду, ево каталога тек неких од ријека и рјечица, потока и поточића, које моја земља Србија не пије сламком, него цијевима:

Ракитска ријека, Гржа, Темштица, Црновршка, Равнобучка, Алдиноречка, Вучиделска, Папратна, Попова, Радуша, Крањска, Студеница, Гокчаница, Рудњачка, Дубавска, Предолска, Дојкчиначка, Топлодолска…

Ово су имена тек 18 од 800 ријека предвиђених за еколошки одстрел.

“Вода је благо. Чувај је.” – мора да пише изнад сваке чесме, понајприје у школама, потом и у парламенту.

Вриједи устати да би се одбранило благо што га је Бог посадио да буде бесплатно. Сад, увијек, и у све вјекове вјекова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: