Vladimir Umeljić: Gerhard Gezeman, nemački zatočnik kosovskog zaveta

Takav je i ovaj odnos, naime, po pravilu napadačko-odbrambeni, pri čemu, kao što je poznato, Srbi nikada nisu stupili na nemačko tlo kao napadači. To pokazuje, ako za trenutak ostavimo po strani prijateljski susret nemačkog cara Fridriha Barbarose i srpskog Velikog župana Stefana Nemanje 1189. u Nišu po strani, čitava istorija, naročito novija, u 20. i 21. veku.

Kultura ne reflektuje bezuslovno ovo neprijateljstvo i krunski svedoci međusobnog razumevanja i poštovanja su, pored ostalih, Johan Volfgang fon Gete, braća Grim, Leopold Ranke i – Gerhard Gezeman.

Gerhard Gezeman (1888-1948.) , rođen u Lihtenbergu (Braunšvajg), bio je slavista, naučnik i pedagog, književnik i hroničar svog vremena. Posle odbranjenog doktorata 1913. godine odlučio je da svoje proučavanje nastavi na pravi način, dakle na licu mesta i o tome piše u svom dnevniku, posvećenom Jovanu Cvijiću:

„Kada sam posle promocije saopštio svojim nastavnicima da ću sada preći na izučavanje slavistike, rekao je jedan od njih: „Onda pripazite da se ne uvašljivite!“ Svu provaliju, koju je krila ova rečenica i sav unutrašnji prezir jednog humaniste prema nauci o varvarskom Istoku, tek sam kasnije shvatio. Kada je još čuo da radi toga ne idem pravo k Leskinu u Lajpcig, a onda eventualno na dve nedelje u hotel Esplanada u Zagrebu, nego pravo na nekoliko godina u Srbiju a onda k Leskinu, rekao je ledeno na rastanku: „Onda se pripazite da Vas razbojnici ne odvuku u balkanske gudure i umore pre nego Vaš gospodin otac stigne da pošalje otkup!“

Gezeman je uprkos ovim teškim i rasistički konotiranim predrasudama došao u Beograd i zaposlio se kao suplent, profesor nemačkog jezika u Prvoj muškoj gimnaziji. O tome beleži, ne bez fine, subtilne ironije na sopstveni račun:

„Gimnazija se nalazila „dole na Dorćolu“, u Dušanovoj ulici, ispod Kalemegdana, ravnog terena pred krvlju natopljenom starom tvrđavom (…) Teško, mnogo razgalamljenih, svojeglavih učenika (…) Kada sam jednom, posle dve nedelje službe izlio svoj pedagoški gnev na jednog od njih, on me je mirno saslušao a potom samo odrezao: „Gospodine doktore, Vi ste za ove dve nedelje naučili od nas više srpski, nego mi od Vas nemački (…)“.

Njegova ljubav prema Srbima, njihovom mentalitetu i kulturi postaje sve izraženija, tako da kad je došlo do Prvog svetskog rata i napada Austro-Ugarske, njegove otadžbine Nemačke i Bugarske na Srbiju, on se ne vraća kući, već završava kurs za bolničare i pridružuje se srpskoj vojsci, jer kako je zapisao: „Car Viljem je rekao Makenzenu da bi, kada bi imao milion srpskih vojnika među svojim saveznicima, celu Antantu najurio iz Evrope.“

Negujući ranjene i bolesne vojnike zarazio se u Vranju pegavim tifusom i posle ozdravljenja napisao svoj čuveni „Ditiramb pegavom tifusu“. Nekoliko izvoda:

„Sedim u teskobnoj učionici i pišem himnu pegavom tifusu. Takvu himnu još niko nije napisao, čak ni Tomas Man. Ali ja ću to nešto drugačije da učinim nego što bi on. Jer ja mogu samo da mucam, ne mogu da budem onako klasičan i važan. Moram biti malo pesnik, kad pišem o pegavom tifusu (…) Ležao sam i bio blažen (…) Časovnik sveta otkucavao je u mojim grudima i moje grudi su bile svet, nosile su u sebi sve zvezde etera, koji se peo iz mojih usta. Ležao sam mirno i osluškivao s pobožnošću dah ovog sveta, u kome nema smrti, jer smrt i život su postali jedno a iz smrti i života, koji su zemaljski, nastalo je nešto novo, nešto blaženo, što se samo oseća, ali ne saznaje nikada (…) Preda mnom je gorela svetlost u nekom dalekom mračnom hodniku, uvek na jednakom odstojanju, uvek daleko, tako daleko. Krenuh ka dalekom bljesku svetlosti i udarih o zidove pećine, u daljini se čulo pevanje u katakombama (…)“

Posle ovog bliskog kontakta sa smrću i, očigledno, sa Božijom Svetlošću, povlači se sa srpskom vojskom i narodom ka Crnoj Gori, Albaniji i Grčkoj. O prolaženju kroz Kosovo i Metohiju piše:

„Hoću da po mesečini putujem preko Kosova. Mnogo neću videti, ali to mi i nije potrebno. Ja ga već poznajem, dobro ga poznajem iz pesama, sa razbojištem na pustoj uzvišici, gde mora biti turbe sultana Murata, Kosovo sa rekama koje su tekle krvave od junačke krvi, sa manastirima, vladarskim sedištima i mostom na kome je baba izdala Miloša (…)

To je Kosovo, grob stare srpske slobode; to je Kosovo, ostvarenje nove srpske slobode od 1912, Kosovo, čiju su zemlju srpski vojnici ljubili i u torbama nosili doma, da pokažu ženi i deci; to je Kosovo gde se ruše svi napori svetskog rata kao nekada vojske kneza Lazara; to je Kosovo kojim prolazim jedne strašne i lepe jesenje noći (…) Neću imati mira dok jednog dana ove predele pešice ne pređem, kad opet bude mir među ljudima. Da, kad opet bude vladao mir u svetu (…)

U Metohiji smo sad, koja je dopre nekoliko vekova bila pretežno naseljena Srbima. Ovde je Sveti kralj Stefan sagradio svoj čuveni manastir Visoke Dečane, samo nekoliko kilometara od ovog druma. Ali ko danas ima hrabrosti da skrene s glavnog puta? Arnauti izgleda da se zasad plaše crnogorske pesnice, ali… Stoje iza plotova, naslonjeni laktovima o kolje i s karabinima o ramenu. Do vraga!

Svaka kuća je tvrđava. Ovde vladaju pravo jačega, lični ratovi i krvna osveta. Ove su kuće višespratne kamene tvrđave, „kule“, kako ih opisuje narodna pesma: dole staja za sedlenika, koji uvek mora biti spreman, gore odaje za stanovanje sa puškarnicama i rešetkama na prozorima (…)

Da, a sad crnogorski žandarmi stoje na ćoškovima i na malim trgovima varoških četvrti i paze čak da se bespomoćnim izbeglicama ispravno vrati kusur. Ali nije bilo davno kada je svaki naoružani arnautski siledžija mogao da uđe u koju hoće hrišćansku trgovinu i da uzme šta je hteo, a trgovac je mogao biti još zadovoljan što i njega nisu izveli i glavu mu ucenili sa nekoliko stotina turskih lira. Takve priče ne čine sumrak nimalo prijatnim (…)“

Od velikog značaja je i jedan doživljaj, susret sa kraljem Nikolom u Crnoj Gori i beleženje njegovog kratkog obraćanja prognanicima. To slovo bi smelo da bude dragoceno svim njegovim današnjim poštovaocima a govorka se inače da je on istorijski uzor i današnjem predsedniku Crne Gore, Milu Đukanoviću. Možda će i njemu ovo istorijsko svedočanstvo biti dragoceno:

„Danas u podne video sam kralja Nikolu, gospodara Crne Gore (…) Sišao je automobilom sa Cetinja u Podgoricu da bi razgovarao sa svojim narodom i svojim bratskim gostima, kako reče (…) Visok, dostojanstven starac u živopisnoj narodnoj nošnji, sa skupocenim revolverima za širokim pojasom i s crnogorskom kapicom na glavi. Ispod gustih belih veđa blešte dva oštra oka sokolova.

Kralj, seljak, ratnik, državnik, poslovan čovek, administrator, glumac, pesnik (…) Govori srpski tako lepo, čisto, slikovito, kako sam retko čuo od koga. Njegove reči prodiru duboko u srce. Zvuk njegova muževnog toplog glasa i njegovi mirni pokreti odaju kraljevsku dostojanstvenost (…)

Kralj tada ustade (…) jedna ruka počiva mirno na oružju a druga prati njegov govor:

„Vidite, onako kao što vi otpre četiri nedelje živite, mi smo u našoj brdovitoj pustinji patili i borili se otpre četiri stoleća. Ono što su vama otpre nekoliko meseci činili Nemci, Mađari i Bugari, nama su činili Turci i Arbanasi iz dana u dan. Vi ste od 1912. u ratu, mi od Kosova.

Mi od Kosova nismo prestajali s borbom, posle propasti na Kosovu pobegli smo u ovu kamenitu pustinju i mlaku krv starosedelaca ovde osvežili, mi smo, kada smo izgubili kraljevstvo i carstvo, obnovili stara plemena, opet izabrali plemenske poglavice, opet smo postali divlji i odrekli se već izgrađene kulture, odabrali smo opor i krvav život samo radi jednog jedinog cilja: da carstvo i krunu povratimo!

Mi smo samo šaka golaća, ali svesni svoga čojstva i srpstva!

Mi znamo šta je glad, jer stalno gladujemo. Znamo šta je strah, jer živimo u večitoj opasnosti. Ali to nas je učinilo jakim. Biti daleko od svojih? To znaju hiljade iz ovih naših brda, koji se moraju zlopatiti po američkim fabrikama, jer na ovim krševima ne raste ni krompir. I to smo naučili – kad borba postane već besmislena, tada počinje bolji deo junaštva a to je trpljenje. Trpite, izdržite gde god se nalazili i znajte – doći će dan, kada ćete se vratiti (…)“

Gerhard Gezeman je preživeo Prvi svetski rat i potom se intenzivno bavio naučnim radom. Habilitirao je analizom najstarijeg sačuvanog zbornika srpskih narodnih pesama „Erlangenski rukopis“ (otkriven 1913. u nemačkom Erlangenu).

Objavio je, pored ostalog, studiju o našoj književnosti u poznatom Valcelovom priručniku (Potsdam, 1930.), studiju „Kultura Južnih Slovena“ u Kindermanovom priručniku (Potsdam, 1934.), zatim priloge „Jugoslovenski muhamedanci“, „Hasanaginica u krugu varijanti“, „Kočić i narodna pesma“, „Narodne pesme sa ostrva Korčule“, dalje „Tolstoj i B. Auerbah“, „Dostojevski u Nemačkoj“, „Nekoliko motiva Dostojevskog u najmlađem nemačkom slikarstvu“, „Osnovi karakterologije Gogolja“, itd.

Od 1922. bio je profesor na Nemačkom univerzitetu u Pragu, posle Hitlerovog napada na Čehoslovačku prelazi u Beograd i osniva Nemački institut. Kada su nacisti napali Jugoslaviju sklanja se opet u Prag, odakle pak 1945. mora da beži u Nemačku i pri tome ostavlja u češkoj prestonici sav imetak, zaključno sa svim rukopisima i specijalnom bibliotekom od oko 5.000 svezaka, od kojih je svaka nosila vinjetu sa likom Filipa Višnjića. Pošto mu je svaki dalji naučni rad bio onemogućen, bavio se književnošću, međutim roman „Srećne oči“ mu je objavljen tek posthumno (Cirih, 1953.) a kratke pripovetke sa temama iz srpske narodne tradicije 1979. u Frankfurtu na Majni. Upokojio se 1948. godine.

Može se, dakle, s pravom reći da Gerhard Gezeman mora da stoji u srpskom istorijskom sećanju rame uz rame sa svojim zemljakom (naturalizovanim Švajcarcem) Arčibaldom Rajsom u odnosu na ljubav prema srpskom narodu i nesebično služenje istom.

Zaključno i shodno tome jedna ispravka tj. neophodna dopuna – uvodno je bilo navedeno da je ovaj veliki humanista bio „slavista, naučnik i pedagog, književnik i hroničar svog vremena“.

Uz to međutim mora da stoji da je bio i srpski vojnik u Prvom svetskom ratu i samopožrtvovani medicinski radnik, bolničar, koji to svoje opredeljenje više puta umalo da nije platio životom, da li usled bolesti, da li usled izgladnelosti i iscrpljenosti, odnosno od albanskog metka ili noža pri povlačenju sa, može se reći, svojom vojskom i svojim narodom ka Grčkoj 1915.

Pročitajte JOŠ:

In Memoriam: Mati Makarija Sokolička 1940-2022.