• Издвојено
• Поглед

Владимир Умељић: Британска империја! Ах, то су била времена

1 min read

5 сати ‎ ИН4С

Владимир Умељић

Пише: Владимир Умељић

Из Лондона стижу све гласнији захтеви да се режиму Володимира Зеленског достави нуклеарно оружје. Надајмо се да је то само још један покушај „плашења (руске) мечке решетом“ и још један одраз размишљања близнакиња игноранције и ароганције, карактеристичних за тамошње империјалне носталгичаре, који очигледно губе сваки смисао за реалност.

Јер последица би била нестанак Украјине и Велике Британије са лица земље. А можда и читаве Европе. Но британске водеће елите су одувек биле склоне „очијукању са ђаволом“.

Британска империја! Ах, то су била времена…

То „Очијукање с ђаволом“ би био и мој предлог поднаслова доње фотографије, коју је објавио булеварски лист „The Sun“ из Лондона 2015. године, један филмски исечак из 1933. (или 1934.), на коме се виде врхунски чланови британске династије, који подижу руке за хитлеровски поздрав.

То су биле седмогодишња (или осмогодишња) Елизабета, потоња краљица Елизабета II и мајка данашњег краља Чарлса III, њена млађа сестра Маргарет и њихова мајка. Иза њих стоји њихов насмејани стриц, тада принц од Велса и престолонаследник Едвард, који ће 1936. постати енглески краљ Едвард VIII

Велика Британија, својевремено највећа светска империја, никада се није трудила да буде узор етике и морала, заступања људских права и слобода, мада се исувише радо дичи називом „најстарије парламентарне демократије на свету“.

Можда су, додуше, сувише дословно схватили принципе најстарије, дакле античко-грчке демократије, која се базирала на робовласничком систему покоравања, угњетавања и искоришћавања масе обесправљених, ко зна?

Само неколико историјских чињеница:

Године 1788. откривају Британци Аустралију, један континент са око 300.000-400.000 становника; у години 1921. попис је избројао још само око 62.000 преживелих. Између година 1846-1848. редуковала је ова „најстарија парламентарна демократија света“, усред Европе, католичко становништво Ирске за више од два милиона људи – плански и систематски – кроз изгладњивање и протеривање (данас – етничко чишћење).

Велика Британија је основала и прве концентрационе логоре у историји човечанства: „Појам „концентрациони камп“ је ушао у употребу кроз британске војне структуре у Другом бурском рату (1899–1902.), када су бурске жене и деца, као и Африканци из тих области отерани у логоре. У њима је изгубило живот око 26.000 жена и деце.“

Британци су исто тако као први употребљавали биолошка оружја:

„Европљани су први употребљавали вирусе као ратно средство, британски освајачи су нпр. већ 1763. даровали два индијанска племена у Северној Америци ћебадима и марамицама, зараженим вирусом великих богиња и половина дарованих је помрла.“

Посебно је занимљив њихов однос према нацизму, што је у Великој Британији још увек табу тема, јер се култ великог удела у победничкој антихитлеровској коалицији (с правом) негује и гаји.

Но постоји и друга страна медаље.

Велику тежину имају разултати истраживања, које је јавности представио Antony C. Sutton: „Док се полуистина да је хитлеризам побеђен захваљујући доприносу америчких оружаних снага неуморно утерује у главе, прећуткује се друга половина истине. Чињеница да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане, представља наиме још увек табу-тему званичне историографије“.

Овај, благо речено, амбивалентни англо-амерички однос према највећим злочинцима у Европи и свету икада, био је демонстриран и по завршетку Другог светског рата, када су врло вољно толерисали ватиканске „Пацовске канале“, којима је маса немачких нациста и хрватских усташа избегла од правде у сигурне треће земље.

Погледајмо то на примеру злочиначког шефа хрватске државе 1941-1945. из времена Србоцида, Холокаустаа и Самударипена.

Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим.

Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском Латиноамеричком институту, са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен папи.

Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“ (будући папа Павле VI); 09. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132).

Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду „Сестриере“, који ће га одвести у Аргентину.

Америчка тајна служба, која је Павелића иначе све време опсервирала, овако је проценила ову ситуацију: „Павелић је у очима Ватикана један милитантни католик, који је додуше и лутао (био повремено у заблуди – преводилачка примедба аутора) али та његова лутања су се дешавала, док се борио за католичку цркву (…) Павелићеви контакти с Ватиканом су познати; Ватикан, дакле, у њему види једног милитантног католика, који се јуче борио против православне цркве а данас се бори против атеистичког комунизма…“

И британска контраобавештајна служба је обсервирала ову установу и у једном извештају из 1947. стоји поред осталог: „Циљ ове организације је заштита особа, које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (…) такође слање терориста у Југославију (…) срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности чини хрватска групација у „Институту Св. Јеронима“ у Риму…“

Британци и Американци су, дакле, све време знали где се налази Анте Павелић и нису ништа учинили да га ухапсе и предају суду. Британци су уз то узели себи један део његовог геноцидног плена у висини од око 150.000.000 швајцарских франака, али новац и злато не смрде, као што је познато, чак и када злато потиче од златних зубних круница уморених геноцидних жртава.

Но да ли је то било све? Само комерцијални разлози за овај дубоко неморални чин?

Свакако, ту је био однос са Ватиканом, који је добио и задржао још већи део дотичног геноцидног плена, али како је заправо Велика Британија стајала према нацизму, фашизму и (хрватском) клерофашизму?

За подсећање, енглеска династија Виндзор је заправо немачка династија Саксен-Кобург и Гота, која је тек 1917, усред Првог светског рата, променила име и опортуно се одрекла својих германских предака.

Но ни она пословична изрека: „Крв није вода“ није довољна да образложи наклоност припадника британске краљевске куће, политичара и „нормалних“ људи према нељудском тоталитаризму Адолфа Хилера и његових сатрапа у тридесетим годинама 20. века, односно и по завршетку Другог светског рата.

У основи сваке блискости при политичком размишљању и делању би морале да леже превасходно идеолошке подударности, по једном другом искуственом принципу, наиме: „Sлично се сличном радује“ (Similis simile gaudet).

Вратимо се горњој фотографији, односно филмском исечку.

Немачке новине „Welt“ су 27.07.2015. донеле један прилог о скандалу, који је потресао Велику Британију, када је горе поменути булеварски лист „The Sun“ из Лондона објавио дотични филмски исечак из 1933. (или 1934.), на коме се виде врхунски чланови британске династије, који подижу руке за хитлеровски поздрав. Доњи подаци потичу из тог чланка.

То су биле, још једном, седмогодишња (или осмогодишња) Елизабета, потоња краљица Елизабета II и мајка данашњег краља Чарлса III, њена млађа сестра Маргарет и њихова мајка. Иза њих стоји њихов насмејани стриц, тада принц од Велса и престолонаследник Едвард, који ће 1936. постати енглески краљ Едвард VIII (извор: picture alliance / Captital Pict.).

Врли Едвард је само до краја те године био енглески краљ, а тада је абдицирао, одустао од престола, мада не због својих отворених симпатија према Адолфу Хитлеру, већ јер се заљубио у (разведену) Американку Валис Симпсон и хтео да се по сваку цену њоме ожени.

Његова наследница на британском трону је била дуговечна краљица Елизабета II.

Она је иначе, као што је и било за очекивати, тада стриктно одбила да коментарише овај снимак и да стави на располагање историчарима кореспонденцију краљевске фамилије и друга документа из тридесетих година прошлог века, већ је захтевала строгу истрагу, да би се утврдило „ко је отуђио те приватне породичне документе“.

Од тада је бивши краљ Едвард носио титулу војводе од Виндзора и не само да је 1937. посетио Немачку и водио разговоре са Хитлером и његовим министром пропаганде Гебелсом, поздрављајући их у јавности руком подигнутом за хитлеровски поздрав, већ је хвалио немачког фирера и по завршетку Другог светског рата, означавајући га више пута као „tough“ (жилав, упоран, снажан, отпоран, непопустљив).

Праве особине да се изврше Холокауст над Јеврејима и Самударипен над Ромима, и туторише Србоцид хрватске државе 1941-1945, да се убије око 30.000.000 људи из Совјетског Савеза, као и више милиона из других земаља.

Јозеф Гебелс је записао: „Војвода је диван, симпатичан, отворен, јасан, обдарен здравим разумом, правим погледом на модерни живот и социјална питања (…) Штета да није више краљ, са њим бисмо дошли до једног савеза.“

Хитлер га је сматрао „убеђеним национал-социјалистом“ и једно време је у Берлину била озбиљно разматрана могућност да се Едвард некако врати на британски трон и оснује једна британска „Странка за мир“, као противтежа Винстону Черчилу.

Но много важнији су били контакти високих британских политичара са нацистичким режимом. То је нпр. био један блиски рођак Винстона Черчила, лорд Лондондери, од 1931. Државни секретар за питања ваздухопловства, који се јавно противио изоловању нацистичке Немачке, јер су главни непријатељи за њега били као и увек Руси, дакле тада Совјетски Савез.

Бивши председник британске владе, Дејвид Лојд Џорџ се отворено дивио Хитлеру, исто тако и медијски могул лорд Ротермер, чије врло утицајне булеварске новине „Daily Mail“ су вршиле снажну пропаганду за британске савезнике немачких нациста, политичку партију „црнокошуљаша“ („Blackshirts“) или „Британски фашистички савез“ (British Union of Fascists).

Ову странку је основао барон сер Освалд Мосли, који је у априлу 1935. посетио Берлин и том приликом је Гебелс записао: „Дошао је сер Освалд Мосли, енглески вођа фашиста. Оставља добар утисак, прихватљив. Фирер га је обрађивао. Да ли ће он у догледно време доћи на власт?“

Хитлерова Немачка је, иначе, касније финансирала Мослијеву странку.

Немачке новине „Welt“ завршавају овај кратки приказ очијукања британских водећих елита са немачким нацистима закључком: „Одбојни став Винстона Черчила према Хитлеру био је изузетак, који је потврђивао правило.“

На том чињеничном стању се по свему судећи базирало убеђење Рудолфа Хеса, Хитлеровог заменика, да је могуће склопити мир са Лондоном и војни пакт за заједнички рат против Совјетског Савеза.

Он је потом 10. маја 1941. тајно одлетео у Велику Британију, да би водио дотичне преговоре са војводом од Хамилтона, кога је упознао при Олимијади у Берлину 1936. и сматрао га противником Винстона Черчила.

Берлин га је на то прогласио тешко психички оболелим. Тада је иначе настао популаран виц, у коме га Черчил пита: „Ви сте дакле тај лудак?“ а Хес му одговара: „Не, ја сам његов заменик.“

Но то очигледно није сметало не баш малом броју утицајних припадника британских водећих елита, политичара, чланова династије, племића, медијских моћника и „нормалних“ људи (British Fascists Union је 1935. бројала преко 50.000 активних чланова и била на путу да постане масовна политичка странка) да подржавају дотичног лудака и његов злочиначки режим.

А ни једном будућем енглеском краљу да поучава једну будућу енглеску краљицу нацистичком поздраву, јер је Адолф Хитлер ето био „tough“. А морал, етика? Нацизам? Тја, то је резервисано за процењивање и оцењивање других, као што је то нпр. био случај при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века:

„Српске акције у бившој Југославији су готово горе од Стаљина и Хитлера!“ (Маргарет Тачер, бивша председница британске владе, 26.08.1992.), „Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!“ („The European“, Лондон, 1998.), „Слобине (тадашњи српски председник Милошевић, прим. аутора) животиње су увреда за човечанство! Они заслужују да буду устрељени попут дивљих паса!“ („The Sun“, Лондон, 14.04.1999.), „Србија не може да се реформише. Она би требало да буде војно окупирана, попут Немачке после Другог светског рата, и денацификована!“ (ББЦ, Лондон, мај 1999.), „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства!“ (тадашњи британски премијер Тони Блер, 1999.).

Да би закључно стигло објашњење тј. образложење овог оркана пренеражених и дубоко увређених, потресених, јер традиционалних, принципијелних и само доследних британских (и свих осталих западних) „непоколебљивих противника нацизма и насиља, и чувара морала и етике, културе и цивилизације“.

То образложење је гласило:

„Главно је да смо ми победили!“ (још једном тадашњи британски премијер Тони Блер, ББЦ, Лондон, 11.07.1999.).

А исто то и само то је важило и за све друге, за прастановнике северноамеричког континента, за Буре у Јужној Африци, Абориџине у Аустралији… За аутохтоно становништво широм света, почевши од суседне Ирске, па редом, у Азији, Африци, обе Америке, Карибику, Новом Зеланду…

Увек и свуда је било неопходно „водити битку између добра и зла, између цивилизације и варварства“ и увек и свуда је искључиво важило неприкосновено правило: „Главно је да смо ми победили!“

А коме ће се веровати, ако не „најстаријој демократији на свету“?

Но иронија на страну, сада из Лондона стижу све гласнији захтеви да се режиму Володимира Зеленског достави нуклеарно оружје. Надајмо се да је то само још један покушај „плашења (руске) мечке решетом“ и још један одраз размишљања близнакиња игноранције и ароганције острвских империјалних носталгичара, који очигледно губе сваки смисао за реалност. Јер последица би била нестанак Украјине и Велике Британије са лица земље. А можда и крај Европе.

Британска империја! Ах, то су била времена…

Извор: Искра

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: