Владимир Коларић: Говори тихо и носи пса са собом
1 min read
илустрација
Доста тога се научи из цртаних филмова, па смо тако у „Снупију“ давних дана чули ону корисну максиму – „говори тихо и носи пса са собом“. Али цртани филмови представљају свијет другачији од нашег, у коме је на примјер могуће нарушавати силу земљине теже, или да вам динамит експлодира у руци а ви останете живи и недирнути.
Ако оставимо по страни оне који вјерују да су цртани филмови стварност и да је могуће доносити тешке одлуке без озбиљних посљедица – а таквих нажалост има поприлично – они нам не нуде одговор на питање шта ако немамо пса ког бисмо водили са собом, или ако је пас безуб, или ако смо га пре времена уштројили не верујући да ће му оно што смо одбацили више икада требати. А уштројени, знамо, не могу да створе нови живот нити да свој или туђи живот одбране.
Ако немамо пса, дакле, остаје нам да говоримо гласно. Или да се ослонимо на сопствене песнице, макар и против до зуба наоружаног противника. Или да се правимо да је све у реду, да непријатељ не постоји или да уопште није непријатељ, и да прихватимо другу максимy из цртаћа на којима смо одрастали – „ако не можеш да их побиједиш, придружи им се“.
Јасно је да овдје говорим о нашем „косовском“ избору, једном од толиких у нашој историји. Избору који нас је увијек до сада у основи спрјечавао да се „придружимо“.
Да не прихватимо оно што се од нас тражи – а то није само пораз, него и аплаудирање поразу, самозаваравање да је оно што нам непријатељ жели у ствари добро за нас. Коначно, и опет, да непријатељ није непријатељ. И да ће нас једном коначно прихватити и пригрлити као свог. Да је то наш интерес, а интерес је, је ли, јачи од свега. Нарочито од правде и истине, а о слободи да не говоримо. Да у свијету интереса не постоје ни пријатељи ни непријатељи. Нарочито не пријатељи, који би можда ипак и могли да нам помогну. Макар због својих интереса.
О слободи, дакле, да не говоримо. Ни о чему да не говоримо, осим о опстанку.
У реду, али ко је још опстао без неког смисла, без неког смисла због ког вриједи опстати, уопште трајати, макар он био пука илузија? Нисмо животиње и не, нису нам довољни само инстинкти. Нису, ни цивилизованима ни варварима, никоме, онолико колико су људи. А вјерујте, и цивилизовани и варвари су људи, из које год перспективе да гледате.
