Насловна Поглед Владимир Божовић: Неће робот побиједити човјека, али човјек може постати робот

Владимир Божовић: Неће робот побиједити човјека, али човјек може постати робот

О младим људима, разумијевању њиховог менталитета, интелектуалне физиономије и стремљења пишу се дневно стотине популарних, новинарских, научних чланака.

Нараста шума такозваних ”практичних савјета” и инстант упутстава томе како ”правилно” живјети. У бујицама ружичасте, дизнијевске њу-вејв баналности, крајњи израз нарастајужег бесмисла је садржан у новом занимању овог времена – лајф коуч.

У једној од дефиниција овог занимања, каже се да лајф коуч није чудотворац, већ особа која ће за вас бити апсолутна подршка, фокусирајући се на садашњи тренутак, будућност и ваш лични развој. Дакле, нема разлога за бригу док имате овакве професионалце уз себе. И извјесно, ја немам те способности из описане дефиниције, а ипак намјеравам да причам о неким стварима које додирују њен садржај.

Човјечанство дуго води дубоке, нијансиране расправе о питањима постојања и смисла. Међутим, све је то израсло и оних првопостављених, дјечијих или младалачких питања: Ко сам ја? Шта је смисао мог постојања на земљи? То су страховито жилава, вишемиленијумска, за мене неначета питања. Ипак, примјећујем, неки људи на њих, као и на питања из сличног спектра дају одговоре изненађујуће лако. Рекло би се, ”из мјеста”. Ово обраћање можда има смисла само за оне који нису сигурни који трагају. Акценат је на ријечи „можда“. 

Да ли су питања која хиљадама година постављамо лака? Ако јесу, зашто исто толико дуго лутамо у њиховом метафизичком подземљу. Логика нам стоји ћутљиво и беспомоћно пред планином непознаница. Замишљамо, нагађамо како изгледају врхови смислених одговара ушушкани иза густих, непрозирних облака.

Шта вам старији упорно говоре сем да мање времена проводите на рачунарима и телефонима? Да неке стазе у животу воде у празнину, да су натопљене гријехом, те воде ка тјелесном и духовоном слабљењу. Међутим, те стазе су привлачне, узбудљиве, музикалне, испуњене страшћу, набијене младалачком енергијом, страховито заводљиве… И гледајући очима статистике – изгледа да скоро сви бирају баш њих. Изузев неки посебни, који од Господа имају посебан дар, лучу ума и духа. А такви су јако, јако ријетки. Грубо их третирамо – статистичком грешком. Дакле, мислим да и није питање да ли ће млади људи уронити у заводљиву празнину – хоће! Важније је питање шта ће их, односно ко ће их дочекати након тога… које путоказе ће им дати они од којих се то очекује… Шта ће нам рећи искуснији пријатељи, родитељи, која врата ће нам отворити Црква? Које узоре понудити? (О узорима нешто касније…)

Сабор православне омладине на Михољској Превлаци, фото: Митрополија

 

Само млад човјек који осјећа терет ововременог бесмисла има и разлог да трага за овим одговорима. За остале да искористим жаргон – ако је вама лијепо и удобно у вашем животу, ако вас ништа крупно не жуља, ако сте срећни онолико колико се истеже ваш хедонистички нерв – онда ништа. Уживајте.

Док радимо на себи, покушавамо да остварујемо ”напредак” онако како је то друштво кодификовало као ”успјех” – зашто то заправо радимо? Чему служи наш ”успјех”, под условом да смо некако усидрили тај појам? Потпуно инерцијално, вођен сам искључиво одјеком васпитног, родитељског упуства – ишао сам кодификованим друштвеним током – основна школа, средња, факултет, магистериј, докторат… Дуго се нисам питао (можда превише дуго) гдје ја то идем, чему то све служи. Коме? Онда кад некако, уз огромна одрицања и неријетко патњу досегнете неке општеприхваћене коте успјеха, шта онда? Да, извјесно имам неке личне користи од свега тога, могућност да задовољим одређене потребе у границама просјека. То је у реду, потребно је, али, то ме не ИСПУЊАВА. Не постижем цјелину. У послу којим се бавим, у животу који сад живим једину истинску радост ми данас причињава она искрица у оку слушаоца уз коју знам да сам успио да упалим мало радости новог знања. Схватио сам – мене заиста једино испуњава даривање и срећа другог бића.
Да ли саосјећате? Да ли патите кад други пате? Да ли вас прожму жмарци среће у радости другог човјека? Ако је одговор на бар једно од постављених питања – да, онда ме разумијете, говоримо сличним језиком.

Живот је сложен, налазите се пред практичним проблемима. Кад освојимо једну коту, указује се следећа… Маштамо о новим аутомобилима, желимо да путујемо, да конзервирамо младост и да будемо здрави… Да будемо лијепи изван биолошке неумитности. За све ово је потребан је новац, зар не? Како доћи до њега, којим путем? Да ли је новац у суштинској равни пропорционалан мјери наше свакодневне слободе? Није? Али, не бих рекао ни да је обрнуто пропорционалан.
Прије бих рекао да је мјера наше слободе везана за путеве којим се до неких важних циљева може доћи не ослањајући се на новац. Или не искључиво на новац.

Да ли је све могуће остварити новцем? Тржишни фундаменталисти ће рећи – апсолутно све. Опортунисти ће рећи – скоро све. Они романтични међу вама ће рећи мало тога и ништа вриједно. Пазите се и фарисеја који ће рећи – ништа суштинско и ништа вриједно, а у њиховој појавности и животу све пршти и вришти од статусних симбола до којих се долази искључиво новцем. Не, није ово реторички обрачун ни са оним који умију да стварају новац, а нарочито не са оним који га употребљавају у складу са овојим увјерењима и на општу корист. О утицају новца на обликовање наших живота се говори од антике, о томе говори и Библија. Нећу подсјећати на то… Гаусова крива… вишак новца почиње да уништава основицу људског смисла и среће. Гаусова крива има бројне интерпретације – мали принц, прича о просјеку, али и прича о мјери…

Моје питање је, за које вјерујем је да је исправно у овом времену – какве сте циљеве поставили у животу и колико тога можете остварити са онолико новца колико посједујете. Да будем одређенији – са врло мало новца.

Мој одговор је, уз рирзик да звучи хипи-петпарачки: У љубави. Увјерен сам да је то најближе истини. Да покушам да објасним. Једини начин да нешто остварите у животу, а што не можете да купите, јесте да се ослоните на неког. Ближњег. Најбаналније говорећи – потребан је неко ко ће да вас сакрије испод свог кишобрана на киселој киши овог времена. Ко је тај? Неко из породице? Јесте, породица је неопходна. Ипак, потребна нам је шира заједница љубави. Братство људи који саосјећају, који се жртвују, који воле. То је, по мом убјеђењу, сама дефиниција Цркве. И ми желимо управо такву Цркву. Градити и чувати породицу значи градити и чувати Цркву. Да би направили заједницу љубави, да би одбранили суштину Цркве, потребна нам је упорност и чврста вјера. Да има баш оваквих трагача за смислом и оних који виде вриједност у жртви за другог. То је она Црква коју желим, то је живот који желим да живим.

Сабор православне омладине на Михољској Превлаци, фото: Митрополија

Шта желим да кажем, а да не звучим лајф-коуч претенциозно. Тргните се, пробудите се – искочите из контура потрошачког сатанизма у ком сте сведени на биолошки инструмент за испуњење табеле радних обавеза. Побуните се!

Медији, образовни систем, културни токови и владајуће политичке структуре успостављају и учвршћују основну идеологију 21. вијека – идеологију покорности. Или тачније – ропства. Духовни темељи побуне, отпора, као и њихови упечатљиви примери су, у овом ГМО времену, главни непријатељи корпоративног ропства. Зато се из образовних програма избацају подстицајне ”неравнине” духа. Путем агресивних норми такозване политичке коректности, човјек се затвара у вештачки идентитет у ком се умртвљују сви његови природни интелектуални рефлекси. Човјечанство се своди на духовно анестезирану, пихтијасту биолошку масу која живи искључиво на нивоу физиолошке размјене материје и енергије. Човјек постаје објекат закона великих бројева, суровог статистичког механизма потрошачког друштва. Све што је изван те бездушне тамнице, притиска се негативним пи-ар (ПР) протезама: анахроно, антицивилизацијско, ретроградно, епско-митоманско…

Морамо избацити човека из хипнотисаног, обездушеног стања и вратити му оригиналне рефлексе и особине – моралне и интелектуалне. Само на тај начин постоји нада да ће човјек избјећи научнофантастични сценарио, по ком машине побјеђују човјека. При том, данас под машинама подразумевамо и све ове хуманоморфне зомбије који битишу без трунке слободне воље, па сличе програмираним аутоматима са нешто софистициранијим софтвером. Значи, мала је вјероватноћа да ће фабрички роботи победити човјека, али је огромна да ће човјек постати робот.

Потребна нам је побуна са смислом

А има ли наша историја бољи и упечатљивији примјер раскида са “земаљском” инерцијом од смисленог бунта младог Растка Немањића, тог јединственог и тог чудесног преврата, који је умногоме одредио наш карактер, а тиме и, знамо, судбину. Свети Сава је био онај који је одбацио лакоћу пожељног и подразумијеваног друштвеног избора, а тиме и припадајућег статуса. И то не обичног, општедостижног и свакидашњег статуса, већ оног бајковитог, сањаног – принчевског и краљевског. Онај коме је дато да влада изабрао је да служи, онај коме су изјутра припремали свјетлуцави раскош принчевске одежде, пред зору је одабрао монашку ризу

Гладан и жедан светости
Напустио је земљу
И своје и себе

Изабрао је неочекивано, раскрстио са “неподношљивом лакоћом постојања” и замахнуо свим срцем да “мрак на четверо сече”. Од тог тренутка, бљеснула је свјетлост на четири српска оцила. Колико је само историје, пјесничког надахнућа и финог, а згуснутог духовног ткања потекло из тог избора најмлађег принца, Растка Немањића. Зато је тај ИЗБОР заправо наш ИЗВОР. И то више од 800 година!

Лево од њега тече време
Десно од њега тече време
Он корача по сувом

Данас, на нама је да се надахнемо вриједносном суштином избора принца Растка Немањића. Тако ће прича о Светом Сави постати истакнута референца о херојским, васпитним, породичним вриједностима, односно о вриједностима уопште. Данас нама је насушно потребна смислена, светосавска побуна природног човјека.

Ово је обраћање проф. др Владимира Божовића на традиционалном Сабору православне омладине на Михољској Превлаци.

3 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Da, gospodine Bozovicu, da. Vase reci su istina surova, rat za duse se sve prljavije i lukavije odigrava.
    Moramo se uskladiti, moramo se trgnuti, moramo odbraniti i sacuvati coveka u nama.
    Lako nikada nije, ali vredi. Neopisiv je osecaj usreciti drugog zbog njega samog.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here