Vladika Teodosije: Ne gradi se sreća na nesreći drugoga

Moramo da naučimo da probleme rešavamo dijalogom i da po svaku cenu sprečimo ponavljanje nasilja. Svakom narodu i verskoj zajednici treba obezbediti punu slobodu i zaštitu verskih i ljudskih prava. Kao Crkva, posebno moramo da radimo na prevazilaženju nesloge u narodu, koja najviše dolazi od sebičnosti i uskih partijskih i ideoloških interesa. Kao hrišćani, treba da u svakom momentu i na svakom mestu budemo u stanju da pre ličnih interesa gledamo opšte i narodne i da pokažemo bratsku solidarnost, posebno prema onima koji su u nevolji, bedi i siromaštvu. Bog će nam pomoći da sačuvamo naše svetinje, samo ako budemo živeli dostojno naših svetih predaka, koji su ih nama ostavili.

Uprkos stradanju srpskog naroda i Crkve Hristove na Kosovu i Metohiji, Srpska pravoslavna crkva sprovodi svoju misiju, dosledno angažujući se da bude u službi mira, mirenja i prevazilaženja sukoba u ime vere, duhovnih i moralnih vrednosti. Ispunjavajući svetu dužnost episkop Raškoprizrenski Teodosije, pastirski neumorno i nedeljivo vodi brigu o svakom čoveku i hramu na Kosovu i Metohiji, zalažući se svojim molitvama i besedama za dobrobit, poštenje, prihvatanje drugih i drugačijih i ljubav među ljudima kao jedinom putu koji vodi ka miru i toleranciji i prosperitetu kosovsko-metohijskog prostora.

U kojoj meri vera, ali i sami predstavnici različitih konfesija mogu pomoći miru, slozi i saradnji među narodima?

Crkve i verske zajednice, a posebno njihovi predstavnici, nisu u mogućnosti da direktno spreče političke i oružane sukobe, ali su i te kako u mogućnosti i u obavezi da daju sve od sebe da se vera ne koristi u političke svrhe. Politizacija vere je veoma opasna, jer gotovo po pravilu, oni koji sami nisu vernici, koriste verska osećanja da bi produbili sukob i širili mržnju prema drugima. Posebno mi hrišćani imamo obavezu pred Bogom da se uvek trudimo da naša vera u Njega uvek bude u službi jačanja mira, razumevanja i solidarnosti među ljudima.

Verujete li da će u skorije vreme na Kosovu i Metohiji nastupiti period slobode, tolerancije i poštovanje ljudi sa drugačijom verskom, etničkom i kulturnom pripadnošću ?

Iskreno se trudim da verujem da će tako biti, ali to uveliko zavisi i od nas samih . Moramo da naučimo da probleme rešavamo dijalogom i da po svaku cenu sprečimo ponavljanje nasilja, koje je donelo ogromnu tragediju svima na ovim prostorima. Bez obzira na političke realnosti i granice, svakom narodu i verskoj zajednici treba obezbediti punu slobodu i zaštitu verskih i ljudskih prava. Dovoljno je zemlje Božije, neba i vode za sve nas koji ovde živimo i zato uvek treba apelovati da se problemi jedne zajednice ne mogu rešavati nanošenjem bola i patnje drugoj. Štaviše, problemi sa kojima se suočavamo često su zajednički problemi i treba naći dodirne tačke i koliko je moguće raditi i zajednički da bi bilo svima bolje.

Ma koliko naša Crkva želela mir, saradnju i slogu među narodima na Kosovu i Metohiji, može li Srpska pravoslavna crkva bez podrške sa ostalim činiocima društvenih i istorijskih procesa doneti istinski preokret u društvu?

Crkva nije pozvana da menja političke i ideološke sisteme revolucijom, već da deluje iznutra i prožima društvo da, koliko je to moguće, ono funkcioniše po jevanđelskim principima. Zato najpre moramo da radimo na duhovnoj obnovi našeg naroda i da podstičemo svakog pojedinca hrišćanina da na svom radnom mestu, u porodici, na političkoj i drugoj dužnosti, čini koliko može na dobrobit svih u društvu.

Hrišćanska filosofija je uvek naglašavala potrebu da se svet i okolnosti oko nas mogu promeniti samo ako počnemo sami da se menjamo, odnosno pokajanjem, jer pokajanje je pre svega promena načina razmišljanja, a to je preumljenje. Zato neke suštinske promene u društvu mogu da ostvare samo oni ljudi koji su sami sebe promenili, odnosno pobedili sve što je loše u sebi.

Pored svih turbulencija i nedaća koja su vekovima pratile srpski narod na Kosovu i Metohiji uspeli smo sačuvati verski, nacionalni i državni identitet. Šta su najveći izazovi sa kojima se danas suočava naša Crkva i naš narod na Kosovu i Metohiji?

Pre svega se suočavamo se postojanjem i opstankom u krajnje neizvesnim uslovima. S jedne strane to je veliko iskušenje, ali sa druge i stalni podsetnik da svoju veru u Boga ne smemo da zasnivamo na političkim realnostima i zemaljskim stvarima. Kao Crkva, posebno moramo da radimo na prevazilaženju nesloge u narodu, koja najviše dolazi od sebičnosti i uskih partijskih i ideološ kih interesa. Kao hrišćani, treba da u svakom momentu i na svakom mestu budemo u stanju da pre ličnih interesa gledamo opšte i narodne i da pokažemo bratsku solidarnost, posebno prema onima koji su u nevolji, bedi i siromaštvu.

Sve svađe i podele u društvu dolaze zbog egoizma i samoljublja, jer se iz te sebičnosti javlja pohlepa, a pohlepa za materijalnim stvarima ne da nam da vidimo potrebe bližnjih, već nas navodi da se borimo surovo i grubo za svoje lične interese. Gospod Hristos nas uči da tražimo najpre Carstvo Nebesko, a onda će nam se sve ostalo pridodati.

I zaista, onaj koji svoju sreću traži u duhovnim vrednostima i koji pokazuje ljubav i solidarnost prema bližnjima, taj sakuplja bogatstvo koje mu niko ne može oduzeti. Onaj koji svoju sreću i budućnost misli da gradi na političkim i ideološkim interesima ili ličnoj materijalnoj koristi, uvek je u opasnosti da to izgubi. Zato je takav čovek stalno u strahu i gorčini i ne može da gleda sa radošću na svet oko sebe i nađe smisao života u jednostavnim stvarima.

Nakon rušenja i skrnavljenja naših svetinja i izgona stotine hiljada Srba, trgovine ljudskim organima i drugih zlodela, krenulo se u varvarsko uništavanje nadgrobnih spomenika, napada na imovinu i stalne pretnje Srbima. Nije li to strategija da nestane sa ovog prostora srpski narod i njegova duhovna kultura?

Skrnavljenje naših grobalja predstavlja pre svega veliku sramotu i nesreću za one koji to čine, jer oni koji vode rat sa upokojenima, otvoreno ulaze u sukob sa Bogom i Božija pravda će ih pre ili kasnije sustići. Niko ne može izgraditi svoju sreću na nesreći drugoga i zato su pravi gubitnici upravo oni koji to zlo čine. Naše je, pre svega da učvrstimo svoje duhovne redove, da svoje svetinje čuvamo i branimo tako što ćemo redovno ići u Crkvu, držati postove, tražiti utehu i nadu u Bogu, a ne u prolaznim stvarima ovog sveta. Bog će nam pomoći da sačuvamo naše svetinje, samo ako budemo živeli dostojno naših svetih predaka, koji su ih nama ostavili.

I pored razlika u pristupu pojedinim pitanjima, postoji li neophodno jedinstvo i saglasnost Crkve i države u suštinskom opredeljenju za budućnost i boljitak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji?

Crkva i država na svoj način rade na dobrobit našeg naroda. Dok se država bavi ekonomskim pitanjima i organizovanjem društva, Crkva se bavi prevašodno dušom našeg naroda i uči nas da se u blagostanju nikada ne ponesemo, pogordimo i postanemo neosetljivi za druge, a da u nemaštini i nevolji ne budemo malodušni i očajni.

Prioritet našoj državi jeste da ulaže velike napore, kako bi omogućila budućnost našem narodu na Kosovu i Metohiji i očuvala suverenitet naše države nad našim vekovnim prostorima. To nije lak posao, jer su okolnosti u kojima živimo teške i nimalo jednostavne. Crkva pomaže u tom poslu tako što zbija naše duhovne redove i pomaže nam da prevaziđemo podele koje nas kao narod najviše mogu razbiti. Crkva nam daje nadu i upućuje nas da je sa Bogom sve moguće, a bez Njega ništa. U tom smislu saradnja Crkve i države je suštinski važna i za budućnost našeg srpskog naroda i naše države, naročito na ovim svetim prostorima.

U Briselu nas očekuju pregovori o kulturnoj i duhovnoj baštini. Nadate li se da će biti prihvaćen predlog Srpske pravoslavne crkve da odgovornost za zaštitu srpske kulturne baštine na KiM imaju institucije Republike Srbije i UNESKO a ne prištinske institucije?

Veoma je važno da se u okviru briselskih pregovora pokrene pitanje dugoročne zaštite naše duhovne i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji. Trenutno postoje određeni zakoni i povlastice, koje su pod međunarodnim uticajem obezbedile kosovske institucije, ali bez pismenih garancija i pristanka Evropske unije da dugoročno garantuje posebnost i neprikosnovenost naših svetinja, opstanak naše baštine biće krajnje neizvestan. U tom poslu posebno se oslanjamo na naše državne institucije, naročito na Zavod za zaštitu spomenika kulture R. Srbije, kao i na UNESKO.

Koliko duhovni život može pomoći čoveku i izvesti ga na pravi put ako se udaljio od pravih vrednosti?

Hrišćanski život nam pomaže da nađemo pravi smisao našeg postojanja. Mi duboko verujemo da je Bog svet stvorio za dobro i za večnost, ali kao ljudi, treba da svoju slobodnu volju usmeravamo na pravi način, kako bismo živeli u skladu sa Božijim zakonima. Duhovni život – post, molitva, svete tajne i vrline, pomažu nam da u tom svetu, koji je Bog stvorio, nađemo svoje mesto i da budemo saradnici Božiji u spasenju sveta. Onaj ko je našao duhovni smisao života kroz veru u Hrista, taj živi životom ispunjenim verom, ljubavlju i nadom.

Sve teškoće savladava ili podnosi uz Božiju pomoć i ne gubi radost, a ta duhovna radost ispunjava njegov život kao hrišćanina i daje mu smisao postojanja. Zato u svemu treba da blagodarimo Bogu, praštamo onima koji nam čine zlo jer, kako nas Gospod uči, Njemu pripada sud a ne nama, i da činimo sve što do nas stoji da evanđelske principe, na kojima počiva naša vera, primenjujemo u svom životu i u svemu onome što radimo.

Da li bi prihvatanje predloga Srpske pravoslavne crkve u Briselu sprečila dalja nastojanja Prištine da naše svetinje preimenuje u kosovarske i vrši reviziju istorije?

Zahvaljujući čvrstom stavu međunarodne zajednice, Priština je zvanično prihvatila i unela u svoj Ustav i zakone, stavku da su svi objekti Srpske Pravoslavne Crkve pod posebnim merama zaštite, koje garantuju i zaštitu našeg imena i imovinskih prava. Drugim rečima, nezakonit je svaki pokušaj pretvaranja naših svetinja u kosovarske. Prihvaćena je formula Srpske pravoslavne baštine na Kosmetu, a ne naše baštine kao kosovske kulturne baštine. To je velika razlika. Sada je suštinski značajno da se obezbede dugoročne i pismene garancije da će tako i u budućnosti ostati.