Владика Сава Дубровачкој републици 1775: Имам у вас узданицу као у род сербски у ком слава сербска није пала

Пише: Горан Комар

Митрополит Сава се обратио Дубровачкој републици – сенату у љето 1775. године писмом у којем је, као и његови претходници, своју земљу и народ одредио као српску земљу и српски народ. Није овдје митрополит казао да је он Србин, него је рекао да је његова земља српска. Када би у Црној Гори био могућ разговор, простим упоређивањем писаних споменика – саборских исказа Црне Горе и оних других које би условно могли доживјети као израз црногорске етничке свијести, такав би однос био крајње илустративан за стање свијести народа ових крајева, која је, као и код сусједа, исказана као српска.

Аутор овог чланка нема ни у примислима да ремети или повређује право да неко у Црној Гори одриче припадност српском корпусу. Али не може одустати од тврдње да се народ у Црној Гори осјећао као српски народ. То јасно говоре архивска документа црногорских сабора. Овдје доносим дјелове писма митрополита Републици у сусједству. И ово писмо, као и низ других, исписано је са очекивањем да би Дубровник могао пружити финансијску помоћ његовој цркви и земљи.

У тражењу помоћи, митрополит се позивао на државне уговоре српских владара са Дубровником полажући на континуитет државне традиције и државног осјећаја његове земље и народа. Он правни и морални капацитет својој молби црпи из давнине и превасходно српске државне традиције на чијем се врхунцу налази господар Иван Црнојевић као нераздвојни дио исте државне традиције. Ево шта пише митрополит.

Најприје, обраћа се кнезу (принцип) и члановима Сената. Жали се даље митрополит како је Црна Гора у протеклом рату, као сиромашна земља, имала трошка и разура. Подсјећа да Дубровчани знају прилике његове земље од последњег владара Ивана Црнојевића, а да је народ Црне Горе (послије Црнојевића) био предвођен митрополитима цетињским.

Казује како је у животу „радио са Турцима, Венецијанцима и с вашом славном Репупликом бити у мир, у слогу и у свакому добру“. Владика се жали како у својој земљи нема тамница ни градова ни регуларне војске и како се много муке имао са својим народом.

Даље истиче: „Ваша славна Репуплика зна да је све госпоство и слава сербска пала и ништо није остало до вас нако један цвијет на вас свијет што јоште може се србска земља с вама похвалити. Зато ја, имајући у вас узданицу исто како у род сербски, надам се да ћу имат од вас помоћ једнаком мјером како се бисте и ви и ваша славна репуплика могла поуздат у мене у свако вријеме и у сваку потребоћу да бих ви послужио са свом моћу и крепосћу до последње моје капље крви…„. Митрополит је, затим, препоручио свога посланика попа Николу Ћетковића.

Митрополит Василије је у писму дубровачком кнезу 1. септембра 1763. године евоцирао успомену на господу србску, а онда и господина Ивана Црнојевића. Управо у историјском периоду „србске господе“ под којима најприје подразумјева немањићке владаре (али не само њих) он налази историјско и фактографско упориште својим молбама за помоћ којој се нада од Дубровачке републике.

Пише о рату: „И прошле године бјеше се народ војени черногорски подига војеноју рукоју искат они аманат от земље и асприх оне наше старе господе сербске“. Митрополит говори о миру који је успостављен и даље се јасно етнички одређује: „И будући сад вашијема људма от Черне Горе мирно живљење, иштемо от ваше високо почтене Републике помоћ да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом от асприх, како Серби Сербима и својијем сусједима„.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: