Владика Јоаникије, поводом 70 година од покоља у Велици: И даље цртају мапе Велике Албаније

У Велици у Плаву јуче је, поводом 70 година од фашистичког геноцида над недужним и незаштићеним величким народом, одржан округли сто.

У организацији Одбора за обиљежавање крвавог јубилеја одржан је округли сто, који је водио проф. др Ранко Симоновић. Учешће у раду узели су епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, др Кирил Феферман (Русија), викарни епископ липљански Јован Ћулибрк, академици Миомир Дашић и Зоран Лакић, проф. др Гојко Гојковић, Вељко Ђурић и Марко Кнежевић, генерал Милош Гојковић, те Љуба Живаљевић, Бранка Пауновић и Гојко Кнежевић.

У овом геноциду је, како се поуздано зна, за само два сата више од 500 дјеце, жена и стараца из Велике и околине убијено, заклано или су живи у ватру бачени.

За овај злочин до сада нико није одговарао.

Проф. др Гојко Гојковић, који је један од ријетких који је преживио велички покољ, подсјетио је на то страшно збивање и навео примјере који су се тада дешавали. Убијани су, клани, драни и у ватру бацани старци, жене и дјеца.

Тог кобног дана као што знате зајечала је Велика јеком мученика, загосподарило је безнађе и немоћ обесхрабрених. По испољеној мржњи, по окрутности и начину како је извршен овај злочин величка трагедија представља једно од три најстравичнија губилишта у Другом свјетском рату. Народ овог краја ни данас, послије толико година, не може да схвати безумну суровост зликоваца, њихову необуздану мржњу и прејако изражену жељу да се убије, уништи овај храбри и напаћени народ који се стотинама година борио и изборио за већи опстанак у својој часној и поносној земљи, истакао је Гојковић.

Епископ будимљанско никшићки Јоаникије истакао је да је фашизам као врховно зло које се појавило у 20. вијеку отворило врата многим другим недаћама на нашем подручју, преноси Дан.

Многи су злочини почињени због плана стварања „Велике Албаније”. И наравно, то не треба да испустимо из вида, прије свега због самог злочина о којем је ријеч, али и због тога што се од тог плана и даље није одустало, и даље се цртају и објављују пред лицем цијелог свијета мапе „Велике Албаније” које захватају оно подручје, или још нешто шире, које је било одређено као простор „Велике Албаније” у оквиру фашизма. Величке жртве доживљавамо као дио јасеновачких жртава. Дошло је вријеме да се о њима јавно говори, али наравно нећу заборавити и остале жртве које су страдале тог и осталих дана у околини, а ни ону дјецу која су страдала у италијанском затвору, али под управом која је била повјерена муслиманској милицији, дакле људима са овог подручја -казао је, између осталог, Јоаникије.

Академик Миомир Дашић је нагласио да се сваки злочин или убиство не може квалификовати као геноцид, али све оно што се дешавало у Велици и на том простору има све одлике геноцида, јер је ту била намјера и план да се уништи тај народ, јер су у највећем дијелу убијане жене и дјеца, а уништавана је и имовина.

Проф. др Марко Кнежевић се осврнуо на окупацију од стране италијанских фашиста 1941. када је плавско-гусињски крај проглашен „ослобођеним” и прикључен тзв. „великој Албанији”. Под окупацијом је остао све до 1945. године.

У Плаву су почетком јула 1941. овдашњи квислинзи и слуге окупатора -вулентари и балисти, на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем, основали злогласни плавски логор, или како су га логораши звали Плавски затвор. Налазио се у вишеспратној кући Вукоте Џудовића у центру Плава. Како кућа није могла да прими све затворенике, за затворски смјештај заробљених коришћене су и друге просторије у српским кућама у Плаву. О томе колико је било логораша у кући Џудовића, нијесу пронађени званични подаци. Према процјени, број се креће око 140 (по зборнику „Ватре са Комова”), па до око 700 (по изјавама логораша). Реална процјена је да је кроз логор, за све вријеме његовог постојања (око 4 до 5 мјесеци), прошло преко 500 заточеника, како оних који су остали до краја, тако и оних који би успјели да побјегну -навео је Кнежевић.

Дан сјећања

Измасакрирали су нас за само два-три сата. Звјерски. Јечала је Велика. Гледали смо уплашено ка мајкама, које су клали. Велика је за трен постала једно од три највећа губилишта у Европи у Другом светском рату, када се имају у виду број становника и територија речи су преживелог очевица покоља др Гојка Гојковића, који данас живи у Београду. Сећање не сме да мине. Злочин мора да се памти. Да опомиње. Дужни смо жртвама споменик, али не онај без икаквог смисла, који треба да подсећа на злочин. Власти у Црној Гори би требало да уведу и дан сјећања на величке жртве

Геноцид

,,Велички покољ је довољно језив назив за овај свирепи злочин који има све елементе геноцида. Зар није била геноцидна намера есесоваца, вулнетара и балиста према Величанима, када су живој деци лице драли, ноге до колена кидали, када су новорођену децу у колевкама масакрирали. Сасвим мали број деце, жена и стараца страдао је од метка. Уморени су на најстравичније начине с једином намером да Величане истребе и сјеме нам затру„, рекао је Гојко Кнежевић.

Ћутање

,,О злочину у Велици се скоро 20 година није јавно говорило. Тишина је била најбоља за све, а ћутање је било консензус, свјесни да злочин неће моћи вјечито да прећуткују о злочину су први проговорили истакнути људи тадашње власти који су настојали да прикажу да је покољ извршила разуларена банда. Истраживања су показала да је ово била добро организована и до детаља планирана војна акција одмазде над цивилним становништвом од стране њемачких трупа“, казао је Миодраг Брковић.

Новинар Гојко Кнежевић указао је на разлику између овог округлог стола и прошлогодишњег скупа у Плаву, јер је то био скуп поводом сукоба између војске двије државе Црне Горе и Турске у балканском рату, а скуп у Велици је посвећен покољу недужног становништва. Није спорно да се сви догађаји расвијетле и сви злочини осуде, управо на томе инсистирамо на овом скупу. Објективни историчари би морали имати у виду да злочине не чине народи него појединци и шовинизмом затроване групе. Вријеме је да то сви на овим просторима схватимо и окренемо се заједничкој будућности која нам је рођењем предодређена.

Народ је био заваран

Свакодневно размишљам о том дану. То је тежак злочин не само за народ у Велици него уопште, јер је с обзиром на територију и број становника то трећи злочин у Европи, а догодио се крајем Другог свјетског рата. Народ је заваран да ће војска проћи а да никога ко остане у својим кућама неће дирати, међутим то је била само варка, први ешалон који је наишао побио је и уништио све. Тог дана сам носио поруку људима који су били у шуми и самим чудом избјегао смрт, испред куће мојих родитеља окупила се 21 особа тражећи сигурност. Нажалост, сви су побијени, изгубио сам мајку, два брата, двије сестре, најтеже је то што смо их могли сахранити тек девети дан присјећа се Гојко Гојковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: