Владета Јеротић: „Кад изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице.“

Дубока религиозна и хуманистичка духовност академика Владете Јеротића, не мање него његова разбокорена интелектуалност, нашла је своје ново а тренутно уточиште у жељеном извору чисте народне мудрости. Та потрага за дијалошким изазовом, у вишедеценијској муци (или бици) ка коначном а вечно недостижном хришћанском идеалу, „открила” је жељно давно „откривене” Вукове пословице.

Да ли и разоткривене? Проблем давно објављених и публикованих Вукових пословица је у њиховом недовољном разоткривању, њиховом непотпуном читању и стално новом домишљању. Чак и велики Вук, како су искрено научнички приметили једни а затим здушно (да ли и добронамерно?) прихватили и понављали многи други, помало је збуњено настојао да сабере и одмери народно благо пред собом – у виду хиљаде „у обичај узетих речи” које су биле плод вековних искустава, чешће горких него изречених у славу и хвалу ума. И зато је тема српских народних пословица (и сам назив је после миленијума српске књижевности недовољно добро утемељен и стално на испиту) не тако омиљена и углавном обилажена од многобројних проучавалаца наше популарне (и надаље) народне књижевности.

Одакле су доспеле, да ли су аутохтоне, да ли су дело ученог појединца или их је искристалисао народни поетски, али овог пута и дубокомислећи геније? Да ли су само наше или и њихове? Да ли су послужиле да опамете или да увере у непамет која влада и овим, српским народом?

Тако је на ред у Јеротићевим размишљањима дошла кристална мудрост српског и (вероватно) сродних, или бар околних народа. И само Владета Јеротић, стално будан и отворен, у непрекидном дијалогу са појединцима, идејама, савременим али и свевременим (у европским, али и азијским и све чешће прекоокеанским) религијама, културама и наукама, без комплекса припадности малом народу, али и традиционалним преокупацијама, може данас да изјави – да је задивљен Вуковим (и народним) пословицама. И да о њима размишља и премишља и да говори и да то стави у корице нове књиге са својим именом.

И само Јеротић, са свим својим спремама (он би рекао, али не за себе, талантима), могао је да приђе и покуша да их прочита и ишчита. И овог пута унапред наглашавајући да их чита из свог угла. Само што је тај угао – вишеугао: психологија, психијатрија, психотерапија, религија, филозофија, антропологија…

Сваке суботе у „Политици”

„Политика” сваке суботе сада, ексклузивно објављује текстове академика др Владете Јеротића. Реч је о блиставим прилозима насталим као психолошко тумачење Вукових пословица које ћемо поклањати нашим читаоцима редовно – сваке суботе. Издавачи књиге „Психолошко тумачење Вукових пословица” су Арс Либри из Београда и Задужбина Владете Јеротића.

Шта га је посебно овом извору привукло? Посебност и сложеност пословица. Она је као форма генетички често комплексна, као дело генијалног човека – али и шарлатана, како је приметио један од успешнијих њених тумача, пошто јој далеку основу чини реални догађај, који крије заокружену приповедну форму. Тако да сама пословица, у свом коначном виду, може да изненади сложеношћу, па да делује и мотивски неодређено. Тај поетско-филозофски резултат Јеротић, на основу сопственог већ изграђеног и провереног, а још увек у нашој науци некласификованог, метода анализе старих учења, али и литерарних дела, тумачи из нашег времена.

Прилазећи им са неприкривеном радозналошћу и вечном а благом усхићеношћу пред интелектом, али и духовношћу и етичношћу, Владета Јеротић у једним пословицама докучује хришћанског човека, увек на путу обожења; у другим трага неуморно за ликом српског човека, кроз векове и овог савременог; застаје пред комплексношћу сазнања смисла исказаног једноставним а вишезначним речима; разлучује проблем савремене и свевремене породице, кризу и наду, па и препоруке за излечење; даје савете у препознавању болести нама самима изазваним… Најређе ипак понуди неколико могућих тумачења, не либећи се, већ радујући се што та пословица-загонетка толико дубоко крије своје тумачење-одгонетку; још ће се он на њу у својим размишљањима, као на тајанствени драгуљ, вратити…

Резултат овог трагајућег ишчитавања су и Јеротићеве поучне поруке, неке од њега већ чуте а наново поменуте због њихове преважности и ауторовог ненаметљивог али истрајног оптимизма у погледу човековог усавршавања („Упознај самог себе!”), али и новије а увек оригиналне и смеле, мада засноване на изложеном промишљању („Човек умире кад то одлучи!”, закључује Јеротић, или, пак, разрешава дилему: „Реинкарнација се може препознати у генетици!”).

И стога није случајно да наше народне, рецимо и класичне, пословице у Јеротићу налазе свог савременог тумача. Давно је то знала Јеротићева блиска умна другарица Ксенија Атанасијевић, написавши да филозофска садржина пословица, која је њу занимала, није чиста него је измешана са књижевним и психолошким састојцима њиховим, чиме је недвосмислено портретисала њиховог успешног тумача.

И не само ових тридесет седам Вукових пословица, већ, надају се Јеротићеви предани читаоци, и следећих тридесет седам.

Извор: Политика; Видовдан 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: