Владан Бојић: Голим насиљем, без милиметра права, прекњижиће имовину СПЦ без судског поступка! Да би све то ”валоризовали” као хостеле, сластичаре…

Угледни подгорички адвокат Владан С. Бојић, однедавно и предсједавајући Правног савјета ИН4С, поводом новог ”Закона о правном положају вјерских заједница” каже да је држава, противећи се разуму, а без милиметра права, одлучила да испод димне завјесе неког фингираног ”управног поступка” изврши насилна реализација МНЕ у историји права још увијек „на срећу права“ нерегистрованог „изума“ прекњижбе имовине и то искључиво СПЦ.

Истовремено, она је изгледа одлучила да ”искрено опрости” Немањићима ”окупацију огњем и мачем”, јер ће им „узвратно“ сада отети имовину коју су они градили и они завјештали нашој Светој Српској православној цркви. Постоји прегршт доказа, али најважнији је свакако Општи имовински законик Валтазара Богишића, који је јасно, строго законом одвојио државну од црквене имовине, па нема говора о томе да су чак и прије те ”страшне окупационе” 1918. неке цркве или манастири били власништво државе.

Држава те бриге мора бити релаксирана, али постоји достина „сумњивих“.. У том смислу, Бојић истиче да је посебно  ”сумњив” Свети Петар Цетињски који у свом ковчегу, упорно чува кључеве Пећке патријаршије, али и Свети Василије Острошки који је врло прецизно побројао шта је црквено и шта је у његовом завјету остављено Цркви, као предосјећајући да ово зло и пошаст некад може доћи међу његов народ. На крају, пред ове судбоносне догађаје, Бојић каже: Или ћемо бити Срби, свјесни своје прошлости и завјета наших отаца и прадједова, или – отпадници нације, неолиберали интернационале,  глобалисти, тј. припадници некакве магле, грађани бјелосветски, рушиоци живота и свега, без темеља националног поноса, без вјере, без морала.

Како се у духу новог закона третирају, на примјер, манастири који су задужбина династије Немањић? 

Прекњижују се на државу Црну Гору. Изгледа да је власт ове Црне Горе одлучила да им “опрости” страшне “окупације огњем и мачем” (мада неки тврде да су Немањићи посједовали за оно вријеме тајно и напредно наоружање – пушке и топове) а за узврат да од њих (мртвих, дакле без њихове сагласности и нотарске овјере)) присвоји задужбине, све светиње, цркве, манастире, сакралије…

То и личи и јесте манир ове власти, јер њихово поимање договора, па и рјешења, из економије, преко „духана“, избора, до „духа и дјела“ референдума, у стварности никад није даље одмакла од шверца и “филозофије шверца свега и свим”. Духовна, етичка вертикала Моненегрина је – шверц. На самом натпису надвратника западног портала Морачког храма стоји да га је сазидао 1252. Стефан, син краља Вукана, унук Немањин. Манастир Ђурђеве ступове је основао жупан Првослав, син Великог жупана Тихомира, синовац Стевана Немање који је ту и сахрањен, како на натпису изнад гроба пише да је имао “двор” на десној страни Лима, која се зове Градац и на ком се познају и трагови града. Редом, од Михољске Превлаке, Зетске епископије, диљем старе рибничке постојбине Немањине.

Пред којим органом ће се вршити ”доказивање” права својине, у каквом судском поступку и пред којим надлежним судовима Црне Горе?

 Најприје разјашњење: овај паразаконски подухват је осмишљен ма 4 стуба –

Нема никаквог судског поступка пред редовним и надлежним судовима; Цјелокупан поступак је пред катастром,тј. искључиво управни поступак. Терет доказа је на МЦП као укњиженом власнику, што је правна наказа. То „уврнуто доказивање“, с претендента на својину (државе), на МЦП већ књижног титулара својине је „скривена тиха прекњижба“ јер се од МЦП тражи вишевековље доказа, тј. немогућег, закон прописује привид, симулакрум као доказивањам, а ради се о пукој „скривеној прекњижби по сили закона“.

Прво, “доказивање” правног основа стицања унатраг али од пре једног до десет вјекова прије 1918. и по правно мрченој Резолуцији из децембра 2018. је правно дементна фарса. Оба кључна става 1 и 2 члана 62, садрже као ономатопеју „густо сабијену“ параправну формулацију: “…за које не постоје докази о власништву, као културна баштина, државна су својина.” Титограђани би сликовито одмахнули главом, устукнуто изрекли: “призор…”!

Друго, предвиђен је и то ИСКЉУЧИВО управни поступак, а судска расправа и парница као једоно правоваљам и смислен когнициони поступак апсолутно циљано избјегнута (скрајнута). Озбиљни правници знају да су управни и парнични поступак “два правна свијета”, да се искључиво у судском поступку рјешавају имовинска питања, а поготово она својинска. Управно и грађанско право се суштински разликују како по предмету, тако и по методу регулисања.  Иако предмет грађанског права тј. имовински односи су у некој мјери обухваћени и управним правом и онда су разлике у природи односа у битном дијаметралне, а превага важности и улога суда је ненедомјества. Наиме, грађанско право се као “приватно право” заснива на аутономији воље и равноправности субјеката. Својина се стиче на основу закона (мноштво случајева, а један од њих је и грађење, одржај… и просто по сили закона – ex lege), наслеђивњем и правним пословима, а правне последице се само евидентирају у катастру, тј. овдје УНЦГ.

Те правне последице за стварна права на непокретностима из правних послова, од права својине, преко хипотеке и др. имају конститутивни карактер. МЦП је укњижбама од 80-их и надаље перфектуирала право својине, држава је засвагда давним протеком рокова за брисовну тужбу од 3 године изгубила и као правну могућност да је може успјешно поднијети, јер би аутоматски била одбачена због изгубљеног рока. То је стварни разлог и једина сврха овог закона – он је замишљен као јадан „сурогат“ да то надомјести као Велику брисовну тужбу. А као “правни” камен ослонац отишло се вијек уназад, плусквамперфектно у другу лажну окупацију 1918. овог пута краља Александра Ујединитеља, рођеног Цетињанина, унука српског краља КЦГ Николе, од српске династије Петровић, а чија је држава “стварно” окупирана 1916. након капитулације. Дакле, таложе се лажи а дубоки комплекси „тону“, као што рекох, без наде, јер, комплекси су неизлечиви. што нема везе са идентитетским питањима, већ проблемима комплекса. 8. конгресни закон владајуће партије о цркви је осујетио сваку могућност озбиљног поступка, а камоли судског и тиме иоле озбиљнијег доказивања. Наиме, суд би морао све хоће утврдити право својине државе, и да МЦП непокретну имовону није уписала и давно стекла по основу грађења и/или одржаја, (по закону), а за ону имовину коју МЦП није уписала као својину, држава је изгубила право да подноси брисовне тужбе, јер је више пута протекао преклузивни рок, што је све неспорно.

Сумарно, овај конструкт „играња нормама“ је „малигни конгресни окушај“.

Да ли се процес ”доказивања” врши и за ону својину вјерских заједница чија су својинска права у листу непокретности дефинисана у обиму 1/1?

Безизузетно да. Једино је релевантно да ли је конкретна црква постојала прије 1918. ерго, прије “окупације”. Сви “постојећи” вјерски објекти до 1918. биће прекњижени брзо по захтјевима у катастрима у управним/ административним поступцима, јер у судском поступку – држава нема уопште и ама баш никаквих изгледа. Посриједи је правно покварењаштво, излив, тј. огољене силе комуниста постмодерне – без милиметра права. Ту ваља подсјетити на чувено запажање садашњег Митрополита када је дошао на Цетиње: „Када сам 1990. дошао на Цетиње тада је свако знао за Јосипа Броза, а ријетко ко за Светога Петра Цетињског.“ Комунисти немодерне.

Да ли се све ово односи и на католичку, исламску и јеврејску вјерску заједницу?

Наравно да, НЕ. Римокатолика се овај закон (с конгреса 8.) и не тиче, јер је по члану 9 Устава ЦГ, њен ратификован Темељни уговор изнад и Устава и цјелокупног законодавства и иновираног (опет изум) закона етичке биједе, а исламска и јеврејска верска заједница је сва важна питања регулисала уговорима с Владом ЦГ. Ту су све државне гарантије. Тако да је “владајућа коалиција” безбрижна, у/с/покојена, а “коалирајући потенцијал ДПС-а”јача  нетакнут, па би се реклп и охрабрујуће – галопирајућа – али се не зна куда?

Да ли Вам је познато које су то православне цркве и манастири у Црној Гори биле у државној својини прије 1918?

Ниједна. По ОИЗ из 1888. одвојена је државна од црквене, братственичка од закладне итд. Само малициозни, они с вишком страсти и правне алфабете би могле другачије говорити. Стварно право познаје тзв. затворен круг/numerus clausus (не могу се измишљати нека специфична ненаписана у законику стварна права, за разлику нпр. од облигационог права).

У државну својину, тј. “имаоништво” је прецизно ОИЗ уврстио све што потпада под државно владништво, у посебном делу- имаоништво, власништво цркава, манастира, итд. као и џамија, ОИЗ је неупитно утврдио да је то њихово посебно власништво. Због тога ОИЗ и предвиђа ограничење у погледу “отуђења и оптерећења” тј. располагања црквених великодостојника том “њиховом” имовином. Зашто би било прописивано ОИЗ-ом то ограничење располагања (такво ограничење постоји и данас нпр. у РС), да су цркве и манастири Митрополије Црногорско Приморске и Брдске икад биле – државне?! Вице версо, да ли би државна имовина прописана ОИЗ-ом као државна, била државна, са “ограничењем око продаје” уз сагласност МЦП? Наравно, била би то државна својина, али са тим ограничењем. Љековитост argumentum a contrario као метода тумачења путем разлога супротности je свевремена.

Често помињане продаје манастира Маине и Стањевићи, 1837. одн. 1839. су директна потврда тога. Наиме, манастире је продао Митрополит црногорски и брдски Његош уз “пристајање” тј. сагласност главешина нахија, јер државе тада није било, па самим тим није било ни титулара права својине, јер је он титулар, држава правно настала  тек 1878. И тада по Богишићу, а и данас по законодавству РС, нужна је сагласност “државе” за свако такво “отуђење или оптерећење”.

Дакле, и правном лаику је јасно да ту сагласност није могла тада дати држава ЦГ – јер је просто – НИЈЕ БИЛО, па су то учинили главари нахија, што је апсолутни, јасан и необорив доказ да је и прије настанка државе 1878. имовина МЦП била неупитна и неспорна, али су о “ограничењу располагања” и тада, као и дан данас била и јесу – нужна акта сагласности световних власти, некад племена, нахије, после и данас државе, нарочито што је већина тих вјерских објеката под заштитом државе као културна баштина а често и заштитом УНЕСКО. Заштита културне баштине не може бити ни полуга, ни средство ни кринка, за отимање туђе својине, јер би потпала под УНЕСКО: Глупост свјетске баштине. Све је ово апсолутни доказ и потврда да су манастири и цркве биле у својини МЦП као епархије СЦП и уједно једне једине икада постојеће канонске православне цркве Црне Горе и до данас такве остале. Не може се изводити разуман а некмоли правни закључак да је имовина МЦП, манастир Маине 1937. и Стањевићи 1939. била државна својина, код факта настанка државе 1878. То је озбиљан правни НОНСЕНС.

Путем размјене дипломатских нота, Темељни уговор који је потписао тадашњи премијер ЦГ, Игор Лукшић, са Ватиканом, претрпио је одређене измјене, додавањем става 3 члана 11 Темељног уговора, којим је зајемчено право на имовину Римокатоличкој цркви. Да ли сматрате да се стога, овим законом, СПЦ ставља у неравноправан положај у односу на католичку заједницу?

Неспорно. Члан 14 став 2 Устава ЦГ предвиђа “Вјерске заједнице су равноправне” а члан 8 став 1 Устава ЦГ предвиђа: “Забрањена је свака непосредна или посредна дискриминација, по било ком основу.” Чисто и криминално! Невјешто блуровано, тј. недовољно успјешно замагљено лице срамне дискриминације из које кипте пориви мржње, семена зла сеју зла и тамо гдје су требала остати „закопана“. А, власт баш на њему живи и цвјета.

“Kорисници дискриминације” имају неспорну правну моћ да одбаце дискриминацијом СПЦ – стечена права, али немају никакав легитимитет да икако учествују у удруженом злочиначком подухвату неокомунистичке агресије и најгрубље дискриминације у чину светогрђа и насртаја на СПЦ у Црној Гори. Ако ништа друго љубазно би их замолио да ућуте! У супротном њихов Божји и самим тиме морални гријех је и гори и далекосежно погубнији по њих саме и вјеру њихову. Ем су стекли права дискриминацијом других – ем те друге тлаче. Е то историја и она Божја и свјетовна нити је прашта нити икада може праштати!

У члану 62 се апострофирају ”јавни приходи државе” као средства за утврђивање постојања права над вјерским објектима и земљиштима. На коју се ”државу” мисли и у ком временском оквиру? Такође, интересује нас гдје би се, по Вашем мишљењу, могле наћи евиденције ”јавних прихода државе”, рецимо у периоду од 1450 до 1700?

Јавни приходи државе? То је у свагдашњој Црној Гори била велика загонетка. У овој данас то је загонетка највећа. Да ли то подразумијева и пореске обавезе или олакшице? Вјерујући у дубину институција система ЦГ, па ту треба потражити “архив” и онај спаљен од комуниста на ломачи испред Морачког манстира 1952. Азмљиви могу бити и Немањићи и Карађорђевићи, а сумњивији и Војислављевићи и Црнојевићи кад су год владали углавном су сви “окупирали”, (лише Мила), па нам одузимали власничке листове цркава и манастира које су они изградили, како не би никада сазнали чији су.

Ипак, нека ми Бог опрости, (а знаће и зашто) сумњив ми је Свети Петар Цетињски што баш код себе у ковчегу држи, чува кључеве Пећке патријаршије, али и најсумњивији од свих њих ми је Свети Василије Острошки, јер, сачувао је чак и неке, одосно многе конкретне доказе. Или је тек предосјетио да оваква пошаст може једном међу Србе, једног дана од неких људи ипак, некако, ући.

Да ли сте изненађени концептом и циљевима или нечим чему тежи законодавац?

Нисам. Општепознато је мом окружењу и у сагласју са свим што сам јавно и свуда износио. Али, ипак ме „иновативни“ законодавац или ко већ иза свега стоји, нормом о “накнадној одлуци о коришћењу верских објеката”.. након правноснажности “да ће размислити шта ће даље. Од хотела, хостела, ризорт- сластичаре..

Наиме, изненадило ме одступање од њима иманентног прављења ”штала од цркава”. Сада то наводно неће, него би да светиње ”валоризују”. Дјеца комуниста су надмашила комунистичке очеве. Наравно да јасно све  комунисте суштински разликујем: на оне који су заиста наивно вјеровали у златне кваке и једнакост за све, а вјеру опијумом за народ; од оних комуниста који су се комунистичким лажима послужили као опијумом да опљачкају и уназаде. И на крају да потпуно велеиздају и сâм свој народ.

Ма колико вјеровали у здрав разум и разборитост нашег свијета, који још није исцијелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до пријетећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цијело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковјеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде – напаћени Србин и увек свјестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања. Не, не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свјесни своје прошлости и завјета наших отаца и прадједова, или – отпадници нације, интернационалисте, слједбеници магле, бјелосветски грађани, хибридног живота, без трунке националног поноса, без натруха чисте вјере, без тежњи морала. Завршио бих „малигном“ инверзијом оне познате Божићне посланице из 1936: Тај отров и зло које су посијали у наш измучен и убијан народ још важи и он је нажалост још на духовној. моралној и правној и сили властим и стези и снази. Канимо ли престати љубити ланце.

(Интервју је водио Владимир Божовић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: