Влада смисла или коначно рјешење

Пише: Проф. др Борис Б. Брајовић, редовни професор Универзитета Црне Горе

Није суштина у промјени једнога режима већ у промјени свих нас, било да смо учествовали активно у изградњи тога система или смо се борили против њега. Када су се Станиславски и Немирович први пут срели остали су у разговору седамнаест сати, толико су били обузети унутрашњом страшћу за позориштем да их је тај умјетнички магнетизам држао повезаним тако дуго. Толико су тога имали један другом да кажу. Из тога се изродио онај чувени систем Станиславског који се заснива на развоју реалних карактера на сцени у којима глумци треба да нађу циљ сваке појединачне сцене а да је истовремено тај циљ уподобљен оном смислу и циљу цијеле представе. Потребан је, чини ми се један такав политички магнетизам и систем ралних карактера на политичкој сцени, нама сада и овдје у постизборној Црној Гори.

Када су лидери три опозиционе коалиције потписали Споразум, у коме у већем дијелу стоји оно што неће да раде у својим програмским циљевима, многи су то видјели, како је то дефинисао и мој пријатељ, као поунутрашњење позицаја ДПС-а. И у праву је, оно што је наметнутно тим системом монотоне или пропозиционе логике једне политичке структуре остаје као чињеница коју треба сада у тој психолошкој аутосаботажи прихватити као сопствену грешку. Станиславски би као одговор на ову дилему поставио на сцену Илију Чворовића који каже:“Ајде лепо признај, а Ђура ће ти опростити што те је тукао“. Али овдје није то у питању, или није само то, већ у начину како је Споразум донијет, а још више у чињеници да се поунутрашњење позиција ДПС-а не може десити из онога шта нећете да радите већ из онога што хоћете. Све оне одредбе тога Споразума, и не треба мијењати на начин како су оне донијете, већ то треба да буде ствар договора свих у Црној Гори у атмосфери најсуштинскијег уважавања и разумијевања. Уосталом и да неко хоће да мијења неке одредбе тога Споразума то просто више није могуће урадити на тај начин. Овдје је неспоразум у начину постојања оних политичких пракси које су вишедеценијски у Црној Гори доминирале а које су толико удаљиле и поларизовале друштво да смо се сви нашли у колективној самоизолацији.

Недостатак политичког магнетизма, који се огледа у неспремности да се један, било који споразум доноси у договору свих политичких представника због наводне ургентности, представља механизам инвертне логике у коме је на дјелу реваншизам према онима који су погријешили зато што су побиједили на изборима. Експертска влада тако у тој паралактичној оптици је еуфемизам за искључивање оних који су политички представници најбројније опозиционе групације. Или ако хоћете и једнога народа, осим оних прихватљивих и правилно „оријентисаних“ представника тога народа.

Експертска влада је феномен сличан оној легендарној позицији који у колоквијалној свијести има ткз. добри човјек. Па се тако каже није важно ко је које вјере, нације, идеологије важно је да је добар човјек. Такав добар човјек је најусамљеније и најјадније биће на свијету, без отаџбине, родитеља, лишен памћења и сјећања, коријена и вриједности сличан оним људима за које је познати бектијашки албански вођа Баба Реџеп говорио „Din yok, vatan yok“. Људи без вјере и отаџбине или човјек без особина по Музилу. Добар човјек може бити само биће заједнице у којој и за коју живи, мисли, дјелује, и чији су карактери одређени тим сапостојањем за другог.

Потребно је зато сада једно друго поунутрашњење у коме ћемо један другог населити у нашим бићима и личним и колективним. Потребно је наћи смисао заједнице у Црној Гори свих нас који у њој живимо. Неће се многи од мојих пријатеља са мном сложити, али смисао Литија није у доношењу новога Закона у слободи вјероисповјести већ у потреби да наше постојање, наша убјеђења, вриједности и принципи буду важни и за онога ко нас не разумије, или нас не прихвата на онај начин који је за нас конституиван. И зато тај Закон не смије да буде онај себични „добри човјек“ који је важан само за нас а цијели остали друштвени простор је небитан или мање важан за нас. Нови Закон о слободи вјероисповјести треба да буде донесен само ако је важан и онима другима са којима не дијелимо државу, власт и територију већ са којима дијелимо наше животе, мисли, осјећања.

Зато нам је и потребна Влада смисла у којој је најважније програмско начело брига једних за друге и у којој на сцени неће бити глумци него реални и стварни људи са свим својим манама и слабостима. Требамо да се научимо да носимо једне друге а не да им нудимо „коначна рјешења“ заснована на мржњи, предрасудама, идеолошким стигмама као што је било у претходном периоду у Црној Гори. Влада смисла је пут у коме треба да се уљудимо а не ухљебимо. Влада наде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: