Вјеруј ми, последња љубави, немогуће је вољети последњи пут у вјечности…
Мика Антић; фото: luftika.rs
Шта могу ја да кажем о топлом оку извора, тако сабласно пречистом и тако глатко гордом?
Мирисало је на нешто дјевичанско и опоро. На надријеманост и гипкост. Тако се, ваљда, одливају све споре древне мисли и тамна мудрост дубине која у себи носи нешто још дубље и давније. Поскидали смо одјећу и скочили у воду. Вријеме, за које постоји извјесна нада да протиче, умирило се и згрушало у погашеним плићацима.
Ронили смо и тражили. Сада нас је било четворо: двије мреже и два тијела. Њена је ловила мене, моја је ловила њу…
У претходним животима, што су ми се догађали последњих дана априла и прве недеље маја, у огледалу воде упознао сам лице њене дјетиње душе. Сад сам је додиривао од табана до косе и осјећао, глатко, како по мени оставља свој лелујави рукопис.
На другом крају извора дјевојчица се грчила обавијена копреном моје трепераве њежности. Допливао сам до ње, пробио се кроз мрежу и начинио тијелом кавез од загрљаја. Мреже су се замрсиле и помијешале нити.
Умјесто да нас улове, ми смо уловили њих. И мотали смо у води моји душу на њену и њену на моју. И први пут сам схватио да је ово, што чинимо, много веће од љубави. Да пливамо кроз вјечност…
…Вриједи ли се упустати у тумачење ствари којима нисмо у стању да сагледамо обим?
