Алексеј Викторович Мишченко
Година је, биће, 1918.
У козачкој станици (селу) Круглое или Круголескоје Ставропољске губерније служио је ђакон Александар Николајевич Мишченко. Врло побожан човјек, вјеран свом звану и призвању ђаконском, пошто се завјетовао да цијели свој живот проведе у ђаконском чину, што му је Бог и даровао.
Са буком и пуцњавом у село су ујурили бољшевици, и одмах почели да заводе свој ред и „рај“. Хапшење и убијање без икаквог суда никог нису чудили. То је била обична ствар.
Дошао је ред и на мирну кућу старог јереја са сином ђаконом. На јаку и арогантну лупњаву на врата изашао је ђакон, пошто је стари отац Николај био болестан и лежао у кревету.
„Шта вам је потребно?“ пита ђакон.
„Тражимо оружје!“ каже до зуба наоружани бољшевик.
„Ево сво моје оружје!“ и диђе крст који држи у руци изнад своје главе да га сви добро виде…
„Показаћемо и теби и свима твојим твоје оружје!“ урла у бијесу комесар…
Ђакона су везали и повели на трг на средини села, и ту га прислонили уз неки стуб. Сачекали су док се (насилно) скупио народ, и објавили „да је поп-преступник занахнуо тешким гвозденим крстом на комесара, да га удари по глави и убије, те је заслужио љуту казну по бољшевичкој савјести (не по закону, него по „савјести“!).
Ђакону су отворили ножем трбух, извадили мало цријева и привезали га цријевом за стуб. Туку га, гурају да кружи око стуба а цријева и живог човјека се намотавају на стуб као на витло. Ђакон обилази око стуба и без најмањег израза бола, само се гласно моли. Народ у тишини плаче и осуђује злочинце. На крају – и ђакон, и стуб, и земља око њега – све је у крви. Ђакон пада, а цријева остају на стубу.
Тако је умро ђакон Александар, мој рођени стриц, као што се и завјетовао – у ђаконском чину.
Царство му небеско и вјечни покој!
+ + +
У току мучења, неко је из народа узвикнуо: „Антихристи, убијају недужне људе!“ Комесар повика: „Ко је то рекао нека се јави, иначе ћу казнити десеторицу од вас!“ (по комунистичкој „савести“??). Ту неки одлучни мушкарац узвикну: „Ја сам рекао!“ Њега убише на мјесту.
Тада међу дотјераним људима угледаше неког младића, сина јединца мајке-удовице, праље рубља, у уноформи геолошког факултета, тада затвореног, са никлованим дугмадима. По свом сиромаштву, несрећни студент није имао друго одијело.
„Ко је онај са сребрним дугметима?“ упита комесар.
Приђоше му неписмени бољшевици и наредише да им покаже дланове… зато гласно довикнуше комесару – да би сви чули:
„Дланови без жуљева, то је „бјелоруки“, буржуј !“… и њега убише на лицу мјеста, а његова јадна мајка одмах ту изгуби свијест; када је дошла себи – била је луда, и тако у лудилу је сутрадан и умрла.
Послије не много времена бољшевици су били отјерани из тих крајева и у станицу су поново ушли бјелогардејци генерала Врангела. Дошао је и рођени брат покојног ђакона Александра, пуковник Виктор Николајевич Мишченко, који је по још свјежим и крвавим траговима и свједочењима дозвао све детаљно. Тада је извршена и достојна сахрана ових, и још неких мученика.
Сам генералштабни пуковник врховног команданта доброваљачке армије, мој отац, упокојио се у Господу природном кончином, у изгнанству, и био је сахрањен по достојанству православног хришћанина 1955. године.
Царство Небеско и вјечни покој свим убијеним и умрлим мученицима овог свијета за Правду Божију! Амин.
Успење Пресвете Богородице,
Цетиње, 28./15. август 1996. г.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
