Вјечна и поносна Република Српска: Пркос освајачима, похвала истини и правди
1 min read
Република Српска
Пише: Александар Стојановић
Вјековна жеља и идеја, постојање и бивствовање српског народа у Босни и Херцеговини након страдања, сужњег живота прво под Турцима, па надаље Аустроугарима, усташама и новоосманлијама, та жеља своје небеске висине достигла је у овај дан прије 29 година. Скупштина српског народа у БиХ тог 9. јануара 1992. године у Сарајеву донијела је Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. Тако тај Свети Стефан постаде слава над славама, историја је добила своју потврду, а свако страдање доби смисао јер је свака седмовјековна жртва српска уграђена је у њен темељ. И како велики Матија Бећковић рече, „још се не зна да ли је Свети Стефан изабрао Републику Српску или је Република Српска изабрала Светог Стефана“.
Да одмах будемо начисто, није Република Српска настала тог 9. јануара, већ је добила свој институционални оквир и историјску потврду. Још за времена Немањића Срби су живјели и градили овај простор, а иако тешко, Срби су на том простору успјели да се одрже и очувају и у вријеме Турака и Аустроугара. Стварање Републике Српске било је једино могуће рјешење и једина опција да се такви злочини никада више не понове; Босна је одувијек била српска, али скоројевићи и нове струје пријетили су да над Србима почине злочине веће него што су ове три државе заједно учиниле и да БиХ претворе у нешто што никада није била. Али, не треба пуно историјски правдати идеју настанка Српске, јер она је ту, живи и постоји. Постала је чињеница коју не може нико да оспори.
Период ’90-их година најтрагичнији је у српској историји, а једина свијетла тачка, једина побједа без мрље је Република Српска. И зато је трн у оку бјелосвјетском бандитима, неоосманлијама и лажним грађаноидима. Њено постојање удружило је у мржњи и антисрпској реторици комплетан регион. Толико да се патриотизам Хрвата или Бошњака не мјери по томе колико воле своје, него колико мрзе Србе. Република Српска их подсјећа на сва непочинства, лажни, новокомпоновани идентитет. Зато је Српска пркос, инат и понос свих Срба у региону. Пркос освајачима, похвала истини и правди.
Протеклих 29 година било је тешко, скоро једнако као и оне деценије прије настанка Српске. Оно што нису успјели да добију у рату, многи су покушавали Српској да одузму у миру. Кроз институцију намјесника међународне заједнице отимане су надлежности, осакаћен Дејтонски мировни споразум, а Уставни суд БиХ стављен доносио је идеолошки обојене, а не правне пресуде којима се дотло дотле да се овај дан прогласи неуставним, јер „вријеђа осјећаје друга два конститувна народа“, тобож што је Дан републике у дан великог свеца Светог Стефана. Размишљајући логиком судија Уставног суда и СДА, требало би поништити и Дејтонски споразум, односно поништити мир, јер је документ потписан 21. новембра, на Светог Архангела Михаила – Аранђелов дан?!
Ипак, и поред свих тих апсурдних покушаја отимања идентитета, Српска је кроз ових 29 година функционисала као држава, иако формално нема такав статус. И ту се опет враћамо оном појму „институција“. Српски народ у БиХ има своје институције и ту лежи њена државност, њен нуклеус који отклања бојазан од самосталности. То је највећа тековина одбрамбено-отаџбинског рата српског народа.
Међутим, када говоримо о институцијама, поука овог, али и сваког претходног и будућег рођендана треба да буде да су оне опстале дуже од прве Југославије искључиво и само због народа. Од највеће важности је да оне постану мјесто сабирања, саборности и јединства српског народа у БиХ, али и региону. Оне никако не смију да се освајају, да се око њих јагми и да постану средство задовољавања ниски, политикантских интереса. Институције су народ, оне су трајни израз његове воље, највећи аманет погинулих и оних који су за Српску дали своју крв. Оне нису појединац, институција не може да буде појединац.
