Више школовања, мање знања: Генерација Зед најслабија генерација до сад по когнитивним способностима
1 min read
Подаци који прате когнитивни развој још од краја 19. века показују пад одређених конгитивних способности код младих рођених од краја деведесетих до почетка 2010-их. Истраживања указују да се прекретница догодила око 2010. године – у периоду када је дигитална технологија масовно ушла у учионице и постала главно средство за учење, преноси РТ Балкан.
Кључни проблем, према анализама, није у квалитету наставника, обуци или начину примене технологије, већ у самом начину на који људски мозак функционише. Мозак није прилагођен учењу из кратких дигиталних садржаја, фрагментираних информација и сажетака сложених идеја. Насупрот томе, најбоље учимо кроз дубоко читање, континуирану пажњу и директну људску интеракцију.
Екрани, посебно када су присутни већи део дана, ремете природне биолошке процесе који омогућавају концентрацију, дугорочно памћење и разумевање. Данас многи млади више од половине будног времена проводе испред екрана, што оставља последице не само на учење, већ и на начин размишљања и обраде информација.
Истраживања спроведена у великом броју земаља показују сличан образац: Што је више дигиталне технологије у учионицама, то су резултати ученика слабији. Посебно се као проблематични издвајају модели у којима сваки ученик има сопствени уређај, јер се након почетног ентузијазма учинак често брзо стабилизује или почиње да опада.
Додатни изазов је и то што многи припадници генерације Зед нису свесни овог пада. Навикнути су на брзу доступност информација и кратке дигиталне форме, те често имају висок ниво самопоуздања у сопствене способности, иако им дубинско разумевање и критичко мишљење слабе, преноси „Дејли мејл“.
Проблем се додатно продубљује јер су образовни системи, уместо да поставе јасне границе, почели да прилагођавају наставу навикама насталим ван школе (кратким садржајима, сталним прекидањем пажње и скроловањем). Тако алат почиње да диктира начин учења, уместо да служи као помоћно средство.
Због свега тога, све више стручних анализа позива на ограничење употребе технологије у школама, одлагање давања паметних телефона деци и враћање фокуса на директну комуникацију, књиге и континуирано учење. Овај феномен све чешће се описује као друштвени проблем који захтева системске одговоре, а не индивидуална решења.
